Komentar redakcije: O pozivu predsednika Srbije na dijalog o južnoj srpskoj
pokrajini
Rušenjem mita o Kosovu Vučić stvara mit o - sebi!
Piše: Milan Dinić
U autorskom tekstu u "Blicu" i u intervjuu na TV "Pink" istog dana (a
i na koju bi drugu televiziju išao da objavi stvari koje smatra važnim?)
predsednik Srbije Aleksandar Vučić pozvao je na otvaranje razgovora o
Kosovu, tvrdeći da moramo da prestanemo sa ćutanjem i nađemo rešenje.
Ova inicijativa prožeta je predlogom o promeni ustava o kojoj se sve
intenzivnije govori.
Vučićeva inicijativa možda nije baš došla odjednom, da ne kažemo -
slučajno. Neposredno pre nego što je izašao u javnost sa predlogom o
dijalogu o Kosovu, desilo se nekoliko stvari.
Uoči inauguracije na mesto predsednika Republike, Vučić je za
"Rojters" kazao da će za vreme njegovog mandata na mestu šefa države Beograd
povećati napore za normalizaciju odnosa sa Prištinom, pod okriljem Evropske
unije, ali i da Srbija neće priznati jednostrano proglašenu kosovsku
nezavisnost.
U inauguracionom govoru u Skupštini Srbije (prvi put nijednom rečju)
predsednik Srbije nije ni pomenuo Republiku Srpsku i srpski narod u regionu;
isti je slučaj i sa ekspozeom Ane Brnabić, Vučić je kazao da "moramo da
budemo otvoreni, da se oslobodimo mitskog pristupa, ali i olakog davanja
onoga na šta imamo svako pravo. Naš unutrašnji dijalog, po tom pitanju,
možda je i važniji od onog kojeg treba da vodimo sa Albancima".
Na dan kada je Vučić izgovarao ove reči, Evropski parlament je
odobrio sporazum koji su potpisali šef EU Diplomatije Federika Mogerini i
"kosovski ministar spoljnih poslova" Enver Hodžaj o pristupu tzv. Kosova
naučnim programima za razmenu studenata.
Potom je Vučić trećeg jula u Briselu, gde se sastao sa predsednikom
tzv. Kosova Hašimom Tačijem i šefom spoljne politike EU Federikom Mogerini,
izjavio da je tražio da EU "veoma ubrza postupak ulaska Srbije u članstvo
Unije" i da tačno utvrdi - "oroči" datum za ulazak Srbije u njene redove.
Zatim je, 20, jula, objavljen intervju Hašima Tačija za Tanjug u kome
je rekao da će "uskoro doći do istorijskog sporazuma o normalizaciji odnosa
i pomirenju Kosova i Srbije", čiji je cilj "priznavanje realnosti".
Tači je pritom kazao jednu zanimljivu i, moguće, veoma važnu stvar
kada je reč o tome u kom pravcu će dijalog ići:
"Svestan sam da Srbija ne može da prizna Kosovo u nekoliko narednih
dana, meseci ili godina, ali ono što je veoma bitno jeste da će Kosovo
postati deo svih međunarodnih organizacija".
Nekoliko dana kasnije Enver Hodžaj najavio je ulazak tzv. Kosova u
Interpol. Kako je rekao, cilj pregovora da da se Kosovo učlani u UN i da se
"uporedo sa tim Srbija legalno odrekne Kosova promenom u njenom Ustavu".
Iz Vučićevog autorskog teksta, kao i iz mnogih stvari koje su se,
uoči i pre njega, desile, čini se da se kreće u novu, možda konačnu(?) fazu
razrešenja kosovskog pitanja.
Obrisi tog rešenja se već naziru: Srbija bi zarad ubrzanog pristupa
EU prestala sa blokiranjem učlanjenja tzv. Kosova u međunarodne
organizacije, ali ne i UN i možda još neke organizacije.
Potom bi, verovatno, trebalo da dođe do još jednog, finalnog
sporazuma, kojim bi Beograd i formalno priznao državnost Kosovu, kako bi
Srbija mogla da definiše svoju teritoriju i time formalno pristupi EU.
Otvoren dijalog o Kosovu je svakako potreban. Srbija već decenijama
živi na "principima" do kojih očito onima koji su protiv nas i jači od nas
nije stalo.
To je pokazalo i pozivanje na suverenitet i integritet SFRJ,
protivljenje isključivanju SRJ/Srbije iz međunarodnih organizacija tokom
devedesetih, dozvoljavanje Hrvatskoj da sprovede genocidno etničko čišćenje
Srba i da potom uđe u EU, priznavanje kosovske nezavisnosti od brojnih
država u svetu. Dok su drugi pad Berlinskog zida dočekali sa jasnim
planovima, uspostavljenim vezama i pripremljenim novcem, Srbija i Srbi su se
bavili zaštitom "principa" za koje je očito da više ne važe, ili manje važe
za nas. I pored iskustva iz ratova devedesetih, ni promenom vlasti 2000.
srpske političke i intelektualne elite nisu uložile napore da to promene:
iza slogana "ne damo Kosovo" i parole "nikada ga nećemo priznati", apsolutno
ništa nije urađeno da ga vratimo ili da definišemo neki drugi cilj oko
Kosova.
Srpske "crvene linije" su još jedna od tih floskula.
Ne samo da naša politička i intelektualna elita nije bila u stanju da
se pomakne od sopstvenih floskula, već se nismo pomakli ni u interpretaciji
floskula o stavovima Zapada.
Tačno je da je cilj neka forma priznavanja kosovske nezavisnosti, ali
je tačno da se i zvanično i nezvanično od Srbije traži ne da potpiše
sporazum o priznavanju državnosti, već "normalizacija odnosa".
U širem smislu, ovo je i dalekosežnije od zahteva za priznavanjem,
jer - ne samo što ćemo morati da pokažemo da se trpimo (što bi bilo
potvrđeno činom priznavanja) već, i to - pre svega, uslov je da sarađujemo i
da se zbližavamo, a to znači da kroz sve institucije vlasti i društva
priznamo kosovsku državnost.
Imajući sve ovo u vidu, Vučićeva inicijativa je dobrodošla.
Problem, međutim, leži u tome što je i Vučić, kao i apsolutno svi
koji su na vlasti bili od 2000, oko kosovskog pitanja uvek držali utvrđenih
floskula o nepriznavanju, a da pritom ništa nisu učinili da promene status
kvo.
Vučićeva retorika o tome kako neće izdati Kosovo i napustiti Srbe
bila je deo svih izbornih kampanja od kada je osnovao SNS i okrenuo se
Evropi.
A šta je za to vreme uradio?
Došavši na vlast, između ostalog, obećanjem da će ukinuti sporazume
koje je sa Albancima potpisao Borko Stefanović 2011. te vratiti pregovore u
UN, Vučić ih je ne samo podržao, već otišao i korak dalje i Briselskim
sporazumom 2013. ukinuo srpske institucije na Kosovu.
Za uzvrat, obećana je Zajednica srpskih opština - koju su Vučić i
njemu bliski najavljivali kao neku kosovsku Republiku Srpsku - a za koju
vidimo da će biti najobičnija NVO, čije formiranje Albanci i danas
blokiraju.
Aleksandar Vučić je već pet godina na vlasti i za to vreme nije našao
za shodno da iznese svoj konkretan predlog oko KiM, a sada tvrdi da je vreme
za unutrašnji dijalog, ponovo ne iznoseći šta je njegov predlog ili predlog
SNS?!
Uporedo sa pričom o promeni ustava, koju je sam nekoliko puta
sugerisao, Vučić kaže da moramo da se odreknemo mitova.
U Ustavu iz 2006. Kosovo i Metohija spomenuti su samo na dva mesta -
u preambuli, koja nema nikakav pravni značaj, i u tekstu Zakletve
predsednika republike. Vučić je u maju položio takvu zakletvu a u julu traži
promenu ustava u vezi sa Kosovom?!
Ako misli da bi to trebalo promeniti - zašto nije jasno to istakao
pre nego što se zakleo nad tim istim ustavom?
Vučić tvrdi da je za dijalog i da se ne plaši da snosi odgovornost.
Međutim - svaki put kada je donosio jednu od njegovih "teških odluka",
upregao je kompletnu stranačku i medijsku mašineriju kako bi satanizovao
svakoga ko ga je kritikovao.
Ko god se drznuo da ga kritikuje, umesto da odgovori na kritike i
argumente - Vučić je odgovarao prozivkama, tvrdnjama kako njega (i njegovog
brata) neko mrzi, kako su drugi radili ovo i ono, uvek zaključujući kako to
njega ne interesuje i kako će on, eto, nastaviti da se žrtvuje.
Vučić je tako postao svojevrstan politički fenomen: stalno tvrdi kako
ga svi mrze, svi su protiv njega a ima sve više vlasti i moći!?
Kako je moguće voditi dijalog u uslovima u kojima nema medijske
slobode i u kojima se ljudi na ključnim društvenim pozicijama (sudije,
univerzitetski profesori, akademici, visoki državni činovnici.) puštaju kroz
"toplog zeca" ako se drznu da dovedu u pitanje Vučićeve odluke?
Ishod ovog "dijaloga" o Kosovu biće onakav kakav Vučić želi, jer ne
želi da dozvoli nikom drugom prostora za drugačije mišljenje. Tako se nameću
dva pitanja: koliko su Srbi spremni da se protive nezavisnosti Kosova?
Koliko je Vučić spreman lično da žrtvuje zarad rešenja kosovskog pitanja?
Ispitivanje javnog mnjenja koje je krajem 2016. i početkom 2017.
sproveo Beogradski centar za bezbednosnu politiku pokazalo je da 74 odsto
građana smatra da nije opravdano ući u oružani sukob za Kosovo i Metohiju
kako bi se ono očuvalo u sastavu Srbije.
Takođe, svega šest odsto ljudi je reklo da bi se pridružilo Srbima u
regionu ako bi bilo pogođeni ratom. Dalje, 65 odsto građana kaže da nikada
nisu bili na Kosovu i Metohiji. Trećina ljudi se protivi bilo kakvom rešenju
koje bi uključivalo formalno priznavanje kosovske državnosti.
Ako je verovati ovim podacima, to znači da nema realne bojazni od
srpske reakcije ako se prizna kosovska državnost.
Kada je reč o ličnoj žrtvi Vučića, od je već ranije pokazao da može
da preokrene situaciju u svoju korist: uspeo je da politički preživi 5.
oktobar, bio je strpljiv, a onda je 2008. napravio zaokret i potpuno
napustio raniju politiku i uspeo da privuče veliki deo radikala novim
stavovima.
Od kada je na vlasti 2012. sproveo je nekoliko nepopularnih koraka
među kojima su ključne: potpisivanje Briselskog sporazuma i smanjenje plata
i penzija. I pored toga, uspeo je da se održi na vlasti i poveća prednost.
Ogromnu pomoć u tome imao je zahvaljujući agresivnoj medijskoj
kampanji i očitoj sprezi njega, SNS-a i vodećih tabloida uz pomoć kojih ima
odlučujuć uticaj na javno mnjenje.
Mantra je uvek ista: ja možda jesam loš - i priznajem da sam loš, ali
ovi drugi su još gori.
U pristupu kosovskom pitanju Vučić će verovatno opet igrati na istu
kartu kao i u prethodnim kampanjama. Sve njegove kampanje i odluke uvek
završavale istim: rastom popularnosti.
Zašto?
Zato što nije imao za opoziciju Aleksandra Vučića i SRS/SNS kakvi su
bili pre dolaska na vlast, do 2012. Zato je bio i toliko "hrabar" da ih
donese.
Međutim, da li Vučić može da predloži rešenje oko nečega, pa i oko
Kosova, a da pusti javnost da diskutuje mirno, trezveno, kritički i bez
medijskog spina i pritiska njemu naklonjenih tabloida? Verovatno neće, što
znači da će ljudi koji će učestvovati u tom dijalogu, iznositi stavove koji
će imati za cilj da osiguraju svoje pozicije i budu viđeni, i da od toga
nešto ućare za sebe.
Realna je bojazan da upuštajući se u nameru da reši kosovsko pitanje
i da nas oslobodi "mitova", Vučić, zapravo, stvara mit o sebi kao o čoveku
za koga, eto, nema pitanja pred kojim će se on povući (a, uzgred, od toga i
profitirati) a pritom se stalno praviti da je skroman. To, međutim, traje
dokle god prolazi karta medijske manipulacije i igranja na socijalnu bedu i
beznađe srpske javnosti i dok se neko veliki sa strane ne umeša. Takvih
političara su se i Srbija i svet nagledali i nagledaće se ih još.
Na kraju, uopšte ne bi trebalo da iznenađuje ukoliko kroz nekoliko
meseci i od ove inicijative ne bude ništa, kao što, recimo, nije bilo ništa
ni od njegove priče o "Maršalovom planu za Balkan" iz 2013.
Sve zavisi od Vučića, dok Zapad ne odluči drugačije, ili dok se ne
pojavi neka nova ličnost za koju ne može da kaže "a vi/vaši kad ste bili na
vlasti".
Analiza teksta Aleksandra Vučića u "Blicu" - šta je tačno, šta netačno
Zašto nam je potreban unutrašnji dijalog o Kosovu
Zašto sam zamolio Srbe i druge građane Srbije za razgovor o Kosovu i
Metohiji? Zašto ga smatram odlučujućim za budućnost naše zemlje i naroda?
Zašto tu temu uopšte otvaramo ako smo već svi naučili da ćutimo i budemo
protiv, protiv svega, jer bilo kakvo rešenje problema značilo bi razbijanje
kosovskog krčaga o glavu svakog političara koji bi se usudio da ga potraži,
dok bi se, sa druge strane, svi pravili da su ljudi koji znaju o Kosovu
mnogo više nego što stvarno znaju, te da su imali mnogo bolja rešenja, ali
ih tobože niko nije pitao.
Aleksandar Vučić je ovde delimično u pravu. Iako je tačno da Srbija
do danas nema jasno razrađen plan oko kosovskih pregovora, postojali su
pozivi ranije da se ovo pitanje reši: ćlanovi SANU - između ostalih, Dobrica
Ćosić (još od 1968) i Vasilije Krestić, ukazivali su na neodrživost
tadašnjeg državnog uređenja sa posebnim naglaskom na situaciju na KiM. Ćosić
je prvi izašao sa idejom o podeli Kosova i ponudio je Miloševiću 1990. koji
je to odbio. I drugi ljudi iz naučnih krugova su davali konkretne predloge,
a među njima: Miodrag Jovičić, Branislav Krstić, Dušan Bataković, Aleksandar
Despić, Stiven Majstorović. (o čemu smo pisali u tekstu: "Kako smo delili
Kosovo" iz maja 2011). Tokom 2000. bilo je niza predloga, uključujući i
predlog Naprednog Kluba iz 2007. o postizanju istorijskog sporazuma sa
Albancima i podelu pokrajine. Cinjenica je da ove ljude niko nije
konsultovao, a da su imali sadržajna rešenja.
Zato, važno, ili važnije nego ikada, jeste da se pogledamo u
ogledalo, hrabro, jasno vidimo sve ožiljke, rane i nedostatke na sopstvenom
licu, ali i pokušamo da zalečimo ono sto je moguće, u očaju neodustajući od
sebe zbog problema sa kojim se suočavamo.
Vučić ovde sugeriše da zalečimo "ono što je moguće" - što znači da je
svestan da očito nešto nije moguće, ali ne kaže tačno šta?! Ovo je važno
jer, ako želi otvoren dijalog, logično je da ukaže koje su granice toga "što
je moguće" odnosno - šta tačno smatra nemogućim? Recimo, da KiM bude
reintegrisano u svoj autonomni status, da se vojska vrati na KiM, da se tamo
sprovode srpski zakoni. Zanimljivo je da Vučić tvrdi da ono što sledi jeste
"pokušaj" - što znači da je pitanje da li ćemo i to nešto što odredimo kao
cilj moći da ostvarimo, te kaže "u očaju", što posebno brine, jer odluke
donete u očaju su često više emotivne nego racionalne.
Vreme je da kao narod prestanemo kao noj da zabijamo glavu u pesak,
da pokušamo da budemo realni, da ne dopustimo sebi da izgubimo ili nekome
predamo ono što imamo, ali i da ne čekamo da će nam u ruke doći i ono što
smo odavno izgubili.
Vučić ovde naglašava da je očito nešto nerealno a drugo realno, ali
ne objašnjava šta.
Kada su Šimona Peresa, čoveka sa kojim sam imao čast više puta da
razgovaram, svojevremeno pitali zašto toliko insistira na pregovorima sa
Palestincima, on je rekao: "Zato što će to otvoriti luke mira na celom
Mediteranu. I zato što je dužnost lidera da teži toj vrsti slobode, one koju
daje mir, i da joj teži neprestano, čak i kada je suočen sa
neprijateljstvom, sumnjom i razočaranjem. A samo zamislite šta bi moglo da
bude ako to ne radi". I danas, kada treba da odgovorim na pitanje o potrebi,
podjednakoj, za dijalogom sa Prištinom, i za unutrašnjim, srpskim dijalogom
o Kosovu, upravo završetak ovog citata sadrži ono što je suština cele priče
- "A samo zamislite šta bi moglo da bude".
Ovo poređenje se čini neodgovarajućim. Šimon Peres govori u ime
Izraela koji ima podršku SAD, jaku političku i ekonomsku poziciju i podršku
dijaspore koja je uticajna u svetu. Srbija je u ovom poređenju pre Palestina
nego Izrael.
Ako odjednom svi zaćutimo. Ako prestanemo da razgovaramo. Ja, posle
toliko godina bavljenja politikom na ovim prostorima, taj odgovor vrlo dobro
znam. Još od 1878, od stvaranja tzv. Prizrenske lige, mi Srbi nismo želeli
da budemo dovoljno odgovorni da razumemo i snagu i želje Albanaca, a
albanskom greškom, velikom, i hvala im na tome, smatram nerazumevanje
srpskih državnih i nacionalnih interesa i njihovo potcenjivanje, ili još
gore, pokušaj da se oni stave pod tepih zato što neko misli da je uz podršku
dela velikih sila to moguće.
Nejasno je na čemu je ovde Vučić zahvalan Albancima? Na tome što nisu
razumeli srpske državne i nacionalne interese i potcenili ih?
Nije Srbija za potcenjivanje, uprkos činjenici da Albanci u
sprovođenju svojih nacionalnih ideja imaju značajnu podršku većine zapadnih
zemalja. Nije današnja Srbija kužna kao što je bila, nije Srbija slaba kao
što je bila 1999, 2004. i 2008. godine, ali nije Srbija, niti sme da bude,
bahata i arogantna kao što je neretko bila.
Ćutanje znači da nas odgovori, ni na šta, više ne interesuju. Ćutanje
znači da nemamo šta više da tražimo. Da smo prestali da se nadamo. Da smo
spremni za poslednju opciju. Za sukob. I naš unutrašnji, i onaj sa svima oko
nas. Ćutanje je odlika onih koji misle da su samo, i isključivo, oni u
pravu. Onih koji nikoga ne žele da čuju. Koji su ubeđeni da su najpametniji,
da nemaju više šta da nauče, da su superiorni u odnosu na sve ostale i da
nemaju više o čemu da pričaju, sa bilo kim. To je modus operandi tiranija,
uvek spremnih na prolivanje tuđe krvi. Na kraju, ćutanje je kraj. Posle
njega više niko ne govori, ništa, i jedini zvuk je dugačak, neravnomeran
vrisak. Ne mogu sebe da vidim u tom poslu ćutanja, niti u takvoj, nemoj
Srbiji. Ako se to desi, neće biti promašena samo politika koju vodim, nego i
čitav moj život, i životi svih nas. I to je nešto na šta nikada neću da
pristanem, bez obzira na sve koji misle da sam previše glasan, da suviše
pitanja postavljam, da pričam više nego što bi trebalo. A zamislite šta bi
moglo da bude, da je drugačije? Da sam jedan od onih koji ćute i ljude
povedu u sukob, rat, da bi ih malo, ćutke, naučili geografiji sopstvene
zemlje? Ili, da sam jedan od onih koji bi zbog tapšanja po ramenu i šećerne
table dobijene u nekoj od zapadnih ambasada pristao da isporučim sva srpska
ognjišta i tako postanem, kako kažu, veliki reformator.
Vučić tvrdi da je protiv "ćutanja". Od svih koji su aktivni u srpskom
političkom vrhu danas, od Vučića su u politici jedino duže Ivica Dačić i
Rasim Ljajić. Posle više od 24 godine bavljenja politikom, od kojih je
poslednjih pet godina proveo na vlasti, a ranije je bio jedan od vođa
najjače parlamentarne stranke u Srbiji, neumesno je da Vučić kaže "nikada
neću da pristanem Šna ćutanjeĆ", pogotovo što je do ponovnog dolaska na
vlast 2012. prikupljao podršku i gradio karijeru na stavovima koji su
apsolutno suprotni onima koje sada iznosi. Dakle, jeste ćutao i jeste
doprineo ućutkivanju drugih.
Upravo zato, rešenje ne leži sa jedne strane u našim mitovima i
sukobima, ali sa druge strane, ne leži ni u negiranju i odricanju od svih
naših nacionalnih i državnih interesa. Cinizam te rečenice Embrouza Birsa,
da je rat način da ljudi nauče geografiju, jeste osnovna odlika svih težnji
dela onih koji su protiv razgovora i dijaloga. Oni, kao i ovi drugi koji bi
se odrekli svega, ne znaju gde je Kosovo, nisu tamo bili, neće nikada tamo
ni otići, još manje živeti, ne razlikuju Parteš od Pasjana, Srbicu od
Štrpca, Peć od šporeta, ali bi rado sve druge poslali na Kosovo, da ih nauče
krvavoj geografiji sopstvene zemlje, ili da se odreknu nečega što ne znaju
ni šta je. S druge strane, protivnici dijaloga o Kosovu, sa Prištinom, jesu
i oni kojima je svaki gubitak - pobeda, i koji se tuđoj nesreći raduju kao
svom uspehu, pošto za drugi uspeh i ne znaju. Njihov razlog za ovu vrstu
nečinjenja, koja jeste svojevrsni istorijski zločin s obzirom na težinu
pitanja koje ište odgovor, leži u pukoj nadi da će neko, nekome, na kraju
"dati Kosovo" i za to, na njihovu radost, snositi posledice. Sa stanovišta
plitke dnevne politike, to možda mogu i da razumem, sa stanovišta istorije,
ni opravdanja ni razumevanja nema. Zato što je to najteže naše pitanje, u
osnovi baš to - naše, i zato što je potrebno, kao nikada do sada, da svi,
zajedno, pronađemo odgovor. I to onaj koji će biti trajan, koji će
isključiti sukob kao opciju, i koji će svima na ovim prostorima doneti
korist.
Ovde se Vučić Predsednik Srbije vraća u ulogu Vučića predsednika SNS
i napada sve one koji ga kritikuju tvrdeći da se protive dijalogu s
Prištinom, što nije tačno. Nijedna relevantna politička opcija u Srbiji se
ne protivi dijalogu s Prištinom, ali se neki - poput SRS, DSS i Dveri -
protive dijalogu u Briselu, u formi i načinu na koji se sada vodi.
Želeo bih, kao predsednik Republike, da pokušamo da rešimo naše
sukobe, jednom zasvagda, ako je moguće, a ako ne, onda ništa. Bio bi to samo
jedan od naših brojnih neuspeha, zajedničkih, srpskih i albanskih.
Pronalaženje rešenja zahteva glavu vruću od stalnog razmišljanja, srce koje
je hladno na preterane emocije, i ruke uprljane kompromisima. I naše i
albanske.
Ako je već odlučio da ne ćuti i da preuzme odgovornost da reši
"Kosovski čvor" po cenu svoje karijere, nedosledno je da tvrdi da ako to
nije moguće "onda ništa", te bi to bio jedan od "naših" neuspeha. Naprotiv,
ako je već odlučio da reši ovo pitanje, onda je predsednik Vučić dužan da
kaže i koje je posledice on spreman da snosi ako njegov predlog, koji još
uvek nije izneo, ne prođe. Takođe je zanimljivo da Vučić najavljuje da je
spreman da ima "ruke uprljane kompromisima", što može da upućuje da je
spreman da uradi nešto što bi se smatralo neprihvatljivim u srpskoj
javnosti.
.Zahteva, ponovo, po receptu Šimona Peresa, da mi, kojima istorija
nije do sada dala ništa osim krvi i ratova, konačno uposlimo svoj najveći
resurs, svoju glavu, i nađemo rešenje. Zahteva rad, svih, jasnu svest o tome
da je to što radimo dugačak, zamršen i često bolan proces, ali najpre onu
vrstu promene u našoj, kolektivnoj svesti, koja je često svaki dogovor
doživljavala kao poraz. To jednostavno nije tačno. Nismo mi ništa tako
veliko dobili u ratovima, što smo gubili u miru. Zato što smo, sve što smo
dobili, i izgubili, ratujući, platili najtežom mogućom cenom, onom koja ne
može da se nadoknadi. Našim životima, i životima naše dece. I to mora da
prestane.
Tvrdnjom da "nismo mi ništa tako veliko dobili u ratovima. i da to
mora da prestane", Vučić jasno ukazuje da Srbija nije spremna da ratuje za
Kosovo. Ovo nije novost - slične poruke ovakve sadržine su i ranije dolazile
- ali je stavljanje ove rečenice u tekst kojim se pokreće inicijativa za
unutrašnji dijalog oko KiM, jasno stavljeno do znanja da bojna opcija ne
dolazi u obzir.
Vreme je da Srbija radi, razmišlja, i dobija, pobeđuje, bez sukoba. I
ja sam ubeđen da smo, već danas, u stanju da to uradimo. Uostalom, zamislite
šta bi moglo da bude. I nemojte, o tome, da ćutite. Svi putevi političke
saradnje i ekonomskog napretka bili bi otvoreni za Srbiju. Vrata Evropske
unije, takođe. U protivnom, čuvaćemo konflikt čiji smisao ne razumemo,
junačićemo se do prve bitke, i jedni i drugi, bez razlike. A posledice? Koga
briga za posledice, jer o tome će ionako da brinu neki drugi u budućnosti.
Teza da bi rešavanjem kosovskog pitanja Srbija imala otvoren put
prema EU i ka ekonomskom napretku nije nova, ali, kao i mnoge druge teze, ni
ova nije razrađena do kraja i preti da se pretvori u mantru isto kao i
"Kosovo je Srbija". Sasvim je izvesno da bi i bez pitanja KiM Srbija imala
ozbiljne izazove na putu približavanja EU i to pre svega zbog same situacije
unutar Unije, ali i zbog problema sa unutrašnjim reformama. Dalje, srpska
politička i intelektualna elita su potpuno zanemarile pitanje da li, ako
više nema Kosova kao problema, postoji drugi deo teritorije Srbije, ili
teritorija u regionu na kojima žive Srbi, na kojima bi mogli da se postave
novi politički uslovi Srbiji? Na unutrašnjem planu to su pitanja položaja
manjina: albanske manjine u Preševu, Medveđi i Bujanovcu, pitanje Bunjevačke
manjine za koju članica EU Hrvatska tvrdi da su Hrvati, položaj Vlaha i
Bugara na istoku Srbije na čemu insistiraju Sofija i Bukurešt. Na
regionalnom planu tu je pitanje položaja Republike Srpske i Dejtonskog
sporazuma, pitanje prava Srba u Crnoj Gori, sprske manjine u Hrvatskoj i
Makedoniji, kao i pitanje razgraničenja sa Hrvatskom na Dunavu. Osim
Naprednog kluba koji se bavi ovim regionalnim pitanjima, nijedna
organizacija u Srbiji se nije posvetila istraživanju ove teme.
Na kraju, i zbog junaka do prve bitke, ali i zbog darežljivih i
širokogrudih Srba koji drugome olako daju ono sto Srbima pripada, smatram da
je Srbiji potreban ozbiljan i odgovoran pristup, hrabar i realan, sa
pogledom u budućnost, a ne u položaj donjeg dela sopstvenih leđa posle nekih
narednih izbora. Srbija ima petlju da živi i da se bori za budućnost. Srbija
danas je uvažena svuda u svetu, Srbija je pre tri godine bila pred
bankrotstvom, a danas ima suficit u budžetu, rast ekonomije znatno veći od
evropskog proseka i Srbija je pokazala da ume da pobeđuje. I to ne samo u
košarci i vaterpolu, već i u ekonomiji i politici.
Ovde Vučić iznosi političke ocene, tvrdeći da od kada je on postao
predsednik Vlade 2014. tada je Srbija prestala da bude pred bankrotstvom
(iako je SNS bio većinski partner vlade koju je od 2012. do 2014. predvodio
Ivica Dačić). Prema podacima MMF, iako je tačno da je Srbija 2016. imala
veći ekonomski rast (2,8 odsto) u odnosu na EU prosek (2,0 odsto), gotovo
sve susedne zemlje su imale veći rast od Srbije: Rumunija 4,8 odsto;
Bugarska 3,4 odsto; Makedonija 3,0 odsto; Albanija 3,0 odsto; BiH 3,0 odsto;
Hrvatska 2,9 odsto. Manji rast su jedino imale Mađarska (2,0 odsto) i
Slovenija (2,5 odsto). Ocene da je Srbija "pokazala da ume da pobeđuje. i u
ekonomiji i politici" su delimično tačne: Srbija jeste ostvarila suficit u
budžetu, ali su plate i rast ekonomije najmanji u regionu, a priliv stranih
investicija je znatno opao. Od političkih pobeda jedino može da se ubroji
sprečavanje prijema tzv Kosova u UNESKO novembra 2015., međutim od tada tzv
Kosovo priznale su još tri države, a Kosovo je postalo članica najmanje osam
zvaničnih međunarodnih organizacija, među kojima i UEFA. Takođe, sporazum o
predstavljanju Kosova sa zvezdicom na forumima na kojima učestvuje Srbija je
u potpunosti napušten.
Da bi naš napredak bio stalan i održiv, moramo, ako ništa drugo, bar
da pokušamo da razrešimo kosovski (Gordijev) čvor, a ne da se krijemo i
najteži teret ostavimo našoj deci. Živeti, znači ljubiti zemlju po kojoj
koračaju deca, a ne samo hvaliti se pobedama svojih dedova.
Vučić, ipak, zaključuje važnom porukom koju bi trebalo imati na umu
ne samo prilikom razmatranja kosovskog pitanja, već i svakog drugog: da je
potrebno sećati se prošlosti, ali odluke donositi sa pogledom u budućnost.
To, ipak, podrazumeva da postoje jasno određeni ciljevi i planovi za
budućnost i da je javnost sa time upoznata i u to uključena, što, čini se,
nije slučaj.
--
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
---
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње,
пошаљите имејл на [email protected].
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на [email protected].
Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите
https://groups.google.com/d/msgid/siem/003501d3160e%247368d640%245a3a82c0%24%40gmail.com.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.
