|
Bojan Dimitrijevic, istoricar, o sudbini srpskih
vladara
Svilen gajtan kao tradicija
Citava srpska politicko-dinasticka istorija govori o tome da
je svako ko se prihvatio srpskog prestola imao pred sobom neizvesnu
sudbinu, ili da bude prognan ili ubijen
Vesna Tašic
"Ako pravimo paralelu izmedu sudbine Slobodana Miloševica i
srpskih vladara iz poslednja dva veka, najadekvatnija bi bila ona sa
izrucenjem Karadordeve glave od strane Miloša Obrenovica, 1817. godine. U
tom trenutku, posle povratka Karadorda u Srbiju, bilo je potrebno da se
srpski vozd preda mrtav ili ziv dominantnoj sili na Balkanu Turskoj", kaze
za Reporter istoricar Bojan Dimitrijevic.
"Za bolje dane Srbije i sigurniju buducnost zrtvuje se
prethodni lider, prethodni vozd, koji je pokušavao na jedan ratoborniji i
neadekvatan nacin da cini ono što je njegov naslednik kasnije ucinio. Ja
ne bih zeleo da pravim paralelu izmedu Miloša Obrenovica i aktuelnog
premijera Srbije Zorana Ðindica, ali istorija je pokazala da je posle tog
izrucenja Srbija dobila formalnu nezavisnost, oslobodila se svih danaka i
politickih i vojnih. U tom periodu Srbija je fakticki stala na noge i
pocela da se širi. Izrucenjem glave vozda, pragmaticno je pobedilo
herojsko u Srpstvu. Da li ce i u ovom trenutku biti tako, ostavicemo
istoriji da utvrdi."
Srpski vladari cesto su tragicno završavali?
Gotovo svaki drugi srpski vladar imao je tragicnu sudbinu.
Aleksandar Obrenovic bio je prognan u Austrougarsku, Mihailo Obrenovic bio
je ubijen u Košutnjaku, Milan Obrenovic je morao da napusti vlast pa je
umro skrhan svim politickim nedacama. Aleksandar Obrenovic ubijen je 1903.
godine, kada je i izvršena smena dinastija, Aleksandar Karadordevic je
ubijen u Marseju 1934. godine, Petar Drugi Karadordevic je završio svoju
kratkotrajnu vladavinu u izgnanstvu, a ako cemo do novijih vremena - Ivan
Stambolic, najmoderniji lider do Miloševica, bio je smenjen, a zatim je
nestao.
Ko je za vreme svoje vladavine najviše doprineo napretku
Srbije?
Najviše je razvoju Srbije i njenog politickog zivota doprineo
onaj što je imao i najviše zivotne srece - kralj Petar Prvi Karadordevic
(1903-1914). On je svoju vladavinu srecno završio, a ujedno je u njegovo
vreme Srbija dozivela najveci demokratski i politicki uspon, kao i potpunu
politicku, ekonomsku i vojnu stabilizaciju. On je unikat srpske istorije
poslednja dva veka. Kao parlamentarni monarh, covek koji je bio kralj ali
je priznavao i razumevao ulogu skupštine i politickih partija, na veoma
tolerantan nacin rukovodio je svim dešavanjima u politickom zivotu
Kraljevine Srbije. Tolerantno je i predao vlast sinu Aleksandru
Karadordevicu, koji je, opet, neslavno završio. Citava srpska
politicko-dinasticka istorija govori o tome da je svako ko se prihvatio
srpskog prestola imao pred sobom neizvesnu sudbinu, ili da bude prognan
ili ubijen. Malo ko je od srpskih vladara docekao miran kraj svoje
vladavine.
Kako istorija to tumaci?
Podvojenošcu srpskog politickog zivota. Politicke podele uvek
su bile zasnovane na fundamentalnim razlikama - dinastickim, partijskim, u
izboru saveznika... Ta podeljenost srpskog politickog zivota cesto je
uticala na tragican ishod zivota srpskih vladara. Fundamentalna
podvojenost jeste rezime istorije politickog zivota i politickih elita
koje su rukovodile Srbijom u poslednja dva veka. Ta podeljenost u Srbiji
bila je prisutna cak i u vreme komunizma, u sistemu koji je monolitno
uspostavljao sve parametre u društvu.
Da li je takva podela svojstvena i ostatku sveta?
Moguce, i to posebno kao sindrom u drugim balkanskim
zemljama, u Grckoj, Bugarskoj i Rumuniji, recimo. Moze se cak napraviti
paralela izmedu nas i drugih balkanskih zemalja. Grcka je gotovo sledila
Srbiju u takvim trenucima, a ponekad ju je i prevazišla.
Da li su na tragicne vladarske sudbine uticale i velike
sile?
Njihov uticaj cesto je bio presudan. Karadorde verovatno ne
bi stradao da nije bilo ultimatuma Otomanske imperije. Slobodan Miloševic
takode ne bi bio isporucen da nije bilo ultimatuma medunarodne zajednice.
Neki drugi vladari su takode sagoreli u toj borbi velikih sila za primat
na ovom prostoru. Pre svega, mislim na kralja Aleksandra Obrenovica i
kralja Aleksandra Karadordevica, koji su bili zrtve obracuna velikih sila.
Put za francuski i britanski uticaj bio je otvoren atentatom na Aleksandra
Obrenovica, a atentatom na Aleksandra Karadordevica otvorile su se vrata
Nemackoj i Italiji, odnosno nacionalsocijalizmu i fašizmu, prema prostoru
jugoistocne Evrope.. Nasilne smene i likvidacije srpkih vladara, bez
obzira na dinastiju ili partijsku pripadnost, uticale su na to da odredena
velika sila, ili grupacija velikih sila, ucvrsti svoj politicki i
ekonomski uticaj na ovom prostoru. To su pokazali slucajevi iz 1903.
godine i 1934, a mozemo da kazemo i 1987. godine, dakle, posle smene Ivana
Stambolica i dolaska Slobodana Miloševica. Cesto je ulog velikih sila bio
presudan da se domaci akteri odluce na najdrasticnija rešenja, a protiv
srpskih vladara.
Da li je bilo slucajeva samozrtvovanja
vladara?
Srpski vladari nikada nisu pokazivali veliki stepen
samozrtvovanja u korist sopstvenog naroda i drzave. Naravno, bilo je
takvih primera. Opet se vracam na dostojanstvenog Petra Prvog
Karadordevica koji se na neki nacin zrtvovao odrekavši se prestola i
prolazeci svu golgotu rata zajedno sa srpskim narodom. U modernom dobu, pa
cak i u srednjem veku, ako izuzmemo mitski uzlet kneza Lazara, teško bi se
moglo reci da su se srpski vladari odlucivali na takav cin. U mnogo
slucajeva se pokazalo da je Srbija posle promene vladara napredovala, ali
i to da je bilo potrebno mnogo znoja i krvi da se taj vladar skloni. Ako
pravimo paralelu izmedu ranijih vladara sa ovima u poslednja dva veka, to
je onda konstanta. Srbija je, cak, i pozitivniji primer u odnosu na ostale
balkanske zemlje, mozda i zbog toga što su obe dinastije bile narodne,
potekle sa ovih prostora i govorile srpskim jezikom. U Rumuniji, Bugarskoj
i Grckoj, dinastije su bile strane, a tek se za strance ne moze reci da su
se zrtvovali za podanicki narod. U tom smislu, Srbija je daleko
pozitivniji primer, ali nesumnjivo je da su srpski vladari bili opijeni
vlašcu - to je istorija definitivno pokazala.
|
|
