Kasni zagrljaj majke Srbije
Hoće li na sledećim izborima glasati emigracija koja posle 5. oktobra
izgleda dolazi i na neku vrstu naplate? Ako bi izbori bili ove godine,
odgovor je - ne
Čim je došao na presto, DOS je poručio da će, ubuduće, i naša
brojna, bitna i za neke sporna dijaspora moći da glasa na izborima. Ali,
pošto postoji problem, kažu, tehničke prirode, raseljeni će na
ostvarenje postojećeg prava da biraju i budu birani verovatno čekati i
posle neraspisanih ovogodišnjih izbora.
Četnička emigracija manje je "četnička" od 5. oktobra 2000, a i
na srpske gastarbajtere i ostale selice, ne gleda se kao ranije. Bar ih
tako više ne doživljava takozvana demokratska vlast, ako je suditi po
pričama državnih zvaničnika o značaju i planovima s dijasporom, primera
popularnog ministra Božidara Đelića iz Francuske i dvoje ambasadora iz
rasejanja (Krinka Vidaković u Izraelu i Dragoljub Popović u
Švajcarskoj). Dakle, osim što će nastaviti da unose devize u zemlju,
našim ljudima rasutim po svetu, ne samo po konzulatima, obećava se
ostvarivanje prava izbornog glasa, osnovnog prava koje emigranti
razvijenih društava, pa i bivšeg komunističkog bloka, odavno uživaju.
Daleko od Grčke - čijih 16 miliona državljana živi van zemlje, 14
miliona unutar nje (podaci SMIP-a) - Jugoslavija, ipak, spada u red
država s izuzetno brojnom dijasporom. Pošto sveobuhvatni popis nikada
nije obavljen, i dalje se samo procenjuje da jugoslovensko rasejanje,
danas, čini oko tri i po miliona ljudi, među kojima i - 5 000 doktora
nauka. Od tog broja, oko milion i po su državljani SRJ, pri čemu, opet,
značajan broj ima i državljanstvo zemalja imigracije. Računa se i da
preko granica deluje oko 1 300 različitih asocijacija, na svih pet
kontinenata, najviše u porodici Evropske unije, u Severnoj Americi i
Australiji.
Strah od desnice
Dilema jeste činjenica da Srbi u inostranstvu neće osećati
direktne posledice sopstvenog političkog izbora, uprkos opštem, načelnom
stavu da oni treba da glasaju - s obzirom na to da je red nostalgičnih
lastavica kudikamo duži od reda registrovanih Crnogoraca i s obzirom,
ponavljamo, na iskustva razvijenih zemalja. Međutim, baš zato što je red
duži, ali i, što je za neke tumače specijalno važno, mahom
nacionalistički, antijugoslovenski obojen, rođen je strah da bi njihovi
glasovi osnažili desničarske snage. Da li bi ih osnažili, ili iz pepela
podigli pravo na čelo, tek dijaspora u narednim epizodama eventualnu
politiku desnice ne bi osećala kao Srbi u Srbiji. I zato se neki plaše.
Pomoćnik šefa diplomatije Gorana Svilanovića i šef SMIP-ovog
Sektora za konzularne poslove i dijasporu Milan Kljajević (SNP) i
predsednik Kongresa srpskog ujedinjenja, najvažnije srpske organizacije
u dijaspori, Miroslav Majkl Đorđević približno istim tonom odbacuju
ovakvu šansu, čude se tom strahu i ponavljaju razliku između patriotizma
i nacionalizma. Kljajević ("Nisu oni toliko neodgovorni", o
potencijalnom glasanju iseljenika za SRS), recimo, podseća da su upravo
radikali, kada se razmatralo osnivanje Saveta za dijasporu u Saveznoj
skupštini, postavili nedoumicu oko njegove svrhe. Đorđević ocenjuje da
je Vojislav Šešelj "završio karijeru" u emigraciji, jer je izigrao
pokojnog sveštenika i vojvodu Đujića, i dodaje da svega desetak odsto
naših iseljenika ima takve, i levičarske afinitete, a čemu su doprineli
i Udba i svojevremeno Radmila Milentijević. Baška istraživanje agencije
"Medijum indeks" po kome simpatizeri socijalista i radikala nisu za
uključivanje dijaspore u vladajuće strukture.
Državljanstvo, pa glasanje
Vlast pokazuje deklarativnu spremnost da se srpska matica i pčele
konačno povežu, očigledno svesni činjenice da im na mnogo polja
dijaspora može pomoći. Iz neposrednog okruženja, nije zgoreg podsetiti
se dometa hrvatskog i albanskog rasejanja koja su, na vezi ili bez veze
sa njihovim zvaničnicima, uspešno širila odgovarajuću verziju događaja.
Inače, za razliku od Hrvata (od Tuđmanove epohe glasaju i van zemlje),
stanovnici Bosne i Hercegovine i Makedonije još ne mogu. U ambasadi BiH
rečeno nam je da se planira da "dijasporci" biraju od ove godine; u
ambasadi Makedonije da je bilo nekoliko bezuspešnih inicijativa.
Vlada SRJ je, prvi put u istoriji odnosa dijaspore i matice,
decembra 2001. donela Odluku o obrazovanju Saveta dijaspore kao
savetodavnog tela Vlade SRJ, sastavljenog na paritetnoj osnovi
(finansira se s računa SMIP-a). Od zemalja su zastupljene Nemačka,
Kanada, Austrija, Francuska, Švajcarska, Švedska, SAD, Australija i
Rumunija. Traži se proširenje predstavnicima iz drugih država gde Srba
ima prilično. Usput se ponegde i mršti zbog pola-pola (11:11) odnosa u
Savetu: trebalo bi, naglašavaju, da ima više predstavnika iz dijaspore.
Iz SMIP-a će poručiti da je nekada postojao predlog da predstavnici
Saveta budu isključivo iz zemlje. Danas je za početak rada Saveta
potrebna polovina članova iz dijaspore. Uostalom, potpredsednik i
predsednik su emigranti, izabrani tajnim glasanjem; čovek iz matice,
potpredsednik je episkop Lavrentije, izabran javnim glasanjem. Premijera
je da se u vladinom telu nalazi predstavnik Crkve: SPC u svetu ima 22
eparhije, više od 1 200 parohija, oko hiljadu crkava i manastira.
Prvi zadatak Saveta je da predloži model izbora demokratskih
institucija u rasejanju koje bi predstavljale dijasporu u matici i
radile na jačanju veza i saradnje s maticom, te time i ojačale poziciju
majke u zemljama prijema. Suština se, pak, vidi u reizgradnji
međusobnog, decenijama ljuljanog poverenja. Jedna od zamisli je, tvrde,
da promena režima u otadžbini, u budućnosti, ne utiče na samu
organizaciju iseljenika. A ministar Svilanović saglasio se s
prioritetnim zahtevima iseljenika: ostvarivanjem prava glasa, prava na
državljanstvo i poboljšanjem mogućnosti za ulaganja u zemlji.
Pravo glasa imaće i ima svako ko poseduje i naš pasoš (po
procenama, nešto manje od polovine dijaspore). Od 5. oktobra mnogi su
zatražili povratak ili sticanje državljanstva, procedura je u toku.
Poznavaoci prilika saopštavaju da se beleže i zahtevi na osnovu
"osećanja pripadnosti srpskome narodu". (Zoran Milinković iz Pariza,
predsednik Patriotske stranke dijaspore čije je sedište u Beogradu, a
nema je na 988 nego smo je slučajno uočili u Cetinjskoj ulici gde se i
NIN nalazi, podseća na reči predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice
da je dijaspora jedan od stubova društva, Zorana Đinđića -da će
dijaspora moći da glasa na prvim izborima, ali i da je sve što je
urađeno, ukidanje resornog ministarstva na republičkom nivou i
formiranje Saveta na saveznom.)
Muzara ili partner
Izmešteni deo košnice pamti istraživanje javnog mnjenja u Srbiji
koje je "Medijum indeks" uradio avgusta prošle godine, po kome preko 70
odsto građana pozdravlja demokratsko pravo da emigranti aktivno
učestvuju u političkom i građanskom životu Jugoslavije. Ukoliko se
zakonodavstvo prilagodi, očekuje se, svi sa SRJ pasošem mogli bi da budu
kandidovani, birani i mogli bi da glasaju. Prema Cesidovom modelu, naši
državljani koji žive u inostranstvu mogli bi tamo da glasaju, pod
uslovom da zakonodavstva tih zemalja dopuštaju glasanje u diplomatskim
predstavništvima, a strani državljani koji žive u Jugoslaviji najmanje
pet godina mogli bi da biraju odbornike u svojim sredinama.
Iz konteksta proizlazi da dijaspora, za promenu, insistira, sem
na pasivnom, i na aktivnom biračkom pravu. Neki bi da budu kandidovani.
U obe varijante, politički marketing ne bi došao pod sumnju budući da su
u eri Interneta (satelit i lokalne medije da ne pominjemo) ljudi iz
rasejanja ponekad, čini se, vidno bolje obavešteni od građana koji žive
u Srbiji kojima politika često ni na jedno uvo ne uđe.
Iz Kongresa srpskog ujedinjenja poručuju da je dijaspora spremna
da pokrije troškove izbora u rasejanju. Izbori bi se, ideja je,
finansirali iz naplate administrativne takse za unošenje u birački
spisak. "Naš stav je odavno poznat, sada ga samo zaoštravamo", kaže za
NIN Mila Alečković-Nikolić, istaknuti član Sverspske zajednice Francuske
i Kongresa srpskog jedinstva, s napomenom da se od novih vlasti to i
očekuje, "i za njih smo se borili". Ona objašnjava da dijaspora ne traži
nikakvo pravo, već da se već postojeće realizuje. Uverena je da bi bar
milion dijasporaca glasalo. Usput, države gde Srba ima dosta,
dozvoljavaju tu mogućnost, uključujući i Ameriku u kojoj do bliže
prošlosti nije bilo izvodljivo biti vlasnik dve isprave.
Predsednik iseljenika
Formiranje Saveta, "nadstranačkog tela", komentariše kao
dobronameran potez i - donekle kao grešku u koracima: "Savetovanje bez
ikakvog prava odlučivanja i diplomatskog imuniteta nema nikakvu moć. To
telo je beznačajno, ništa novo ne donosi. Mi godinama - savetujemo." I:
"Optimisti smo, nećemo da budemo gavranovi. Ali, ostajemo oprezni. I
jedinstveni. Kako je rekao moj brat Miroslav-Majkl Đorđević, mi sada
imamo samo jednu temu - izbore." Gospođa Alečković-Nikolić i gospodin
Đorđević nisu članovi Saveta. Što zbog obaveza, što zbog šuškanja da su
izvesna konzularna predstavništva tipovala na "bleđe ličnosti".
Biznismen Miroslav-Majkl Đorđević kaže za NIN da postoji bojazan
i sumnja da aktuelna vlast želi glasanje emigranata. "Mi znamo da će to
pravo, pravo glasa biti i naša obaveza, ne bežimo od odgovornosti. Ako
bi se pravilno sprovela procedura, deset do 15 procenata od ukupnog
broja glasova stiglo bi iz dijaspore." Caka je u tome što taj procenat
može biti presudna kap u borbi dve političke strane, DS i DSS-a. Da li
će se on u tom slučaju kandidovati na predsedničkim izborima: "Suviše je
rano o tome govoriti." Ali, zato nije rano reći da bi glasovima van
matice "Srbija dobila demokratski centar, stabilnost poznatu Zapadu koja
u Srbiji, nažalost, ne postoji".
Đorđević otkriva i da među našim iseljenicima buja mišljenje da
sadašnja vlast donekle prati obrazac ponašanja prethodne, odnosno da
emigrante vidi ili kao neprijatelje, ili kao krave muzare, "ne kao
partnere": "Nova vlast kao da je dobila neke iste note, od guvernera pa
nadalje. Pričaju 'oni nisu ništa za nas uradili, nećemo ni mi za njih'.
To je jeftina priča, nisu fer. Jer, mi smo pomogli DOS-u." Kaže, prve
pare za gotovo sve opozicione stranke došle su iz dijaspore, da njih
nije bilo, naša ondašnja opozicija ništa ne bi uradila.
Pred vladinim Savetom, zvanično i trenutno, dva puta stoje. Prvi
je da organizuje "prosutu" dijasporu, i svetski trend globalizacije to
nameće. Drugi je da se formira glavna skupština, koja će zasedati
jedanput godišnje - u zemlji. Glavnoj će prethoditi skupštine u državama
gde iseljenika ima dovoljno, to jest može se pretpostaviti potencijalno
pravljenje imidža lidera, takoreći predsednika dijaspore. Obaveza naše
države je "da se zahtevi dijaspore prema matici rešavaju". Pitanje
državljanstva, najpre, pošto nije mali broj onih koji su ga izgubili
raznim dekretima. Da svi koji žele, a vode poreklo, ili su mu/joj
roditelji državljani, mogu i da dobiju pasoš. "Očekujem da će država
pozitivno reagovati na preporuke Saveta koje će nadležni organi dobiti
ovih dana", najavljuje Kljajević.
Problem je, proizlazi, tehničke prirode. Pravo postoji, traži se
model realizacije. Razrada će potrajati, ne zna se koliko dugo. Možda
bude i kombinacija modela (glasanje u konzularno-diplomatskim
predstavništvima, putem ovlašćenja, pisama...). Nezgoda je što smo, s te
strane gledano, jasno u deficitu s vremenom. Potvrdio je to i, prema
preliminarnim podacima, neuspeli popis stanovništva izvan Jugoslavije
(sproveden od 20. februara do 30. marta). U senci Kosova, ali i
popisivanja na dobrovoljnoj bazi, odziv je bio slab.
Služenje vojske
Plus što su ga mlađi muškarci namerno izbegavali, zbunjeni svežim
rokadama oko služenja vojnog roka za državljane s dva pasoša: niži
zakonski propis u koliziji je s višim, kojim se propisuje da muškarci s
dva pasoša mogu da služe vojsku - ako hoće. Naime, u Uputstvu
Generalštaba Vojske Jugoslavije od prošle godine piše da "regrut stalno
živi u inostranstvu ako mu je Generalštab dao saglasnost za stalni
boravak", čega nema ni u Izmenama i dopunama Zakona o VJ usvojenim
januara ove godine. Dijaspora traži da se odredba o saglasnosti
Generalštaba ukine, odgovor čekaju do 30. aprila.
Odnosi matice i iseljenih lica definitivno nisu onakvi kakvi bi
trebalo da budu. Bolji su, ali više u najavama nego u stvarnosti. Ne
treba zaboraviti ni kako je dijaspora reagovala na pokušaj imenovanja
novinara Stojana Cerovića za ambasadora u Vašingtonu, kako su to
doživeli pojedini lideri DOS-a (kao mešanje u suverenitet i unutrašnju
politiku!), da je ministar Svilanović izjavio kako dijaspora sebi
pridaje veći značaj nego što ga ima (u protivnom bi sprečila
bombardovanje)... Deo DOS-a takođe smatra da emigranti nisu dovoljno
uradili za Srbiju ni tokom rata, ni u rušenju Miloševića, niti posle
njegovog pada. Đorđević će odgovoriti da ovakvi komentari dolaze ili od
strašno neupućenih, ili zlonamernih ljudi.
Nego, hoće li na sledećim izborima glasati i dijaspora,
emigracija koja posle 5. oktobra izgleda dolazi i na neku vrstu naplate?
Šta se dešava s tim tehničkim problemom? "Ako bi izbori bili ove godine,
imali bi istu tehniku kao i ranijih godina." Jednostavnije, Kljajevićev
odgovor je - ne.
ANA VUČKOVIĆ
http://www.nin.co.yu/2002-04/18/22892.html
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
