NEDELJNI TELEGRAF
Dobrica Cosic: Srpska politika u drugoj polovini 20. veka
Zivotni interes Srba je da 20. vek napuste sto pre i bezbolnije
Politicki esej Dobrice Cosica "Srpska politika u drugoj polovini 20.
veka", na naucnom skupu o istinama i zabludama o ideji Velike Srbije, u
Srpskoj akademiji nauka i umetnosti prosle nedelje, izazvao je posebnu
paznju. Nedeljni Telegraf esej Dobrice Cosica objavljuje u celosti.
Oprema teksta - redakcijska...
Razmisljanje o srpskoj politici u drugoj polovini proslog veka moram da
pocnem podsecanjem na Srbiju na pocetku 20. veka.
Srbija je stupila u 20. vek s evropskim razvojnim smerom, demokratskim
poretkom, privrednim i kulturnim poletom, politickim i ratnim pobedama;
okoncala je 20. vek u nacionalnoj depresiji, sa nedemokratskim i
kriminalizovanim drustvom, ratnim i politickim porazima. Na pocetku veka
bili smo narod nade, na kraju veka postali smo narod nespokojnika,
izgnanika i iseljenika. Na pocetku veka imali smo drzavu koja je imala
snagu i saveznike da ujedinjuje citav srpski i jugoslovenske narode, na
kraju veka ostali smo bez drzave i bez ijednog saveznika, a od svetskih
sila nepravedno kaznjeni blokadom i medjunarodnim sankcijama. NATO pakt
je svoju uzasnu ratnu silu prvi put upotrebio protiv srpskog naroda u
Bosni, a u poslednjoj godini veka 78 dana bombardovao je Srbiju. U prvoj
polovini veka svet se divio srpskom slobodarstvu, junastvu i
dostojanstvu; na kraju veka svet nas proglasava ratnim zlocincima i
palikucama. Na pocetku veka oslobodili smo Kosovo i Metohiju, na kraju
veka izgubili smo Kosovo i Metohiju. Srpska nacija je u prvoj polovini
20. veka, od Evrope, Amerike i citavog politickog sveta bila uvazavana i
postovana, danas je ona voljom Amerike i Evropske unije posadjena na
crnu klupu Haske sudnice, da joj se sudi za agresiju na narode koje je
oslobadjala u oba svetska rata, a koji su joj za to oslobadjanje
genocidom uzvratili...
Sta su Srbi danas?
Da ovde zastanem sa sumornim bilansiranjem srpskog 20. veka i postavim
pitanje: sta se to dogodilo sa srpskim narodom u 20. veku? Da li smo i
danas Srbi i sta smo danas? Da li smo mogli imati drugu sudbinu u
zupcanicima Velikog mehanizma istorije od ove koju prezivljavamo? Kako i
zasto se u 20. veku dogodio taj tragicki obrt u sudbini srpskog naroda?
Odgovarajuci na ta i slicna pitanja, u narednim decenijama bice napisana
citava biblioteka, a ja cu na ovom skupu procitati samo desetak stranica
teza najopstijeg karaktera, u kojima je hronika zbivanja podredjena
njihovim istorijskim ishodima.
Koren raspada Jugoslavije i srpskim porazima u 20. veku nalazi se u
samom stvaranju i karakteru zajednicke drzave Srba, Hrvata i Slovenaca.
Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca stvorena je na zabludi da oni cine
jedan etnos sa tri vere. A to su razliciti etnosi sa nejedinstvenom
istorijskom prosloscu, razlicitim religijama, nejedinstvenog
civilizacijskog i ekonomskog stupnja i sustinski suprotstavljenim
nacionalnim ideologijama, sto je u srpskoj politici prekasno shvaceno.
Zajednicka drzava Juznih Slovena stvorena je sa nesaglasnoscu trajno
mocnih evropskih faktora Nemacke i Vatikana, sto ce i odluciti o njenom
slomu. Razumne motive stvaranja Jugoslavije, sa stanovista interesa
srpskog naroda, istorija u 20. veku je osporila, ali je razbijanje te
drzave sasvim izvesno imalo tragicne ishode u sudbini srpskog i ne
jedino srpskog naroda.
Organizovana kao centralisticka drzava sa srpskim monarhom i srpskom
personalnom hegemonijom, njeno postojanje je od osnivanja permanentno
ugrozavao hrvatski separatizam i nacionalno nezadovoljstvo snaznih
nacionalnih manjina, na koje srpska politika nije imala pozitivan
odgovor. Dva atentata nacionalno motivisana, procepili su njeno
politicko bice: ubistvo hrvatskih politickih prvaka u Narodnoj skupstini
1928. i ubistvo kralja Aleksandra 1934. godine. Vojna diktatura i
integralno jugoslovenstvo zavedeni 1929. nisu uspeli da zaustave
urusavanje Jugoslavije.
Separatisticke teznje hrvatskih politickih stranaka, sinhronizovane sa
nemackim nacizmom i italijanskim fasizmom koji su se spremali da silom
razruse evropski poredak uspostavljen Versajskim mirom, zapocece
ostvarivanje svog "drzavnog prava" stvaranjem Banovine Hrvatske 1939.
godine, sto je predstavljalo drzavno-pravno rusenje Jugoslavije. Taj
embrion Nezavisne drzave Hrvatske otvorice drzavno pitanje dijasporicnog
srpskog naroda, a s njim i slovenackog i ostalih nacionalnosti. Za
resavanje srpskog drzavnog pitanja uoci Drugog svetskog rata nije
postojala ni adekvatna politika, a ni istorijski uslovi.
"Srpska krivica" za Jugoslaviju
Komunisticka partija Jugoslavije, cim je stupila na istorijsku scenu,
zastupala je jugoslovensku ideju u Kominterninom tumacenju. A u tom
tumacenju sadrzala se "srpska krivica" za stvaranje "Versajske
Jugoslavije" i "hegemonizam najvece nacije", oznacen kao velikosrpstvo
preuzeto od austrougarske drzavne ideologije. Taj srpski "praroditeljski
greh" postao je sindrom srpskih komunista koji ce usloviti njihov
inferioran polozaj u politici komunistickog vodjstva i potom vazalan
odnos prema Titu i jugoslovenskim nacionalistickim partokratijama.
Energije nacionalnog nezadovoljstva jugoslovenskih naroda Komunisticka
partija Jugoslavije pretvorila je u osnovnu revolucionarnu energiju za
rusenje burzoasko-monarhistickog poretka. Taj revolucionarni
nacionalizam postaje ideoloski rezidum Hrvatske, Slovenacke, Makedonske
i Crnogorske komunisticke partije, koji ce se posle Hruscovljeve kanose
1956. ispoljiti kao nacionalisticki etatizam.
Kraljevina Jugoslavija ni nacionalno, ni politicki, ni vojno nije
izdrzala egzistencijalno iskusenje u Drugom svetskom ratu. Brzo se
raspala ne samo pod udarima armije Nemacke i njenih saveznika Italije,
Madjarske i Bugarske, nego i destrukcijom unutrasnjih faktora -
antijugoslovenstva i antisrpstva, najizrazenijeg u hrvatskom ustastvu
koje je iskoristilo poraz Kraljevine Jugoslavije za stvaranje Nezavisne
drzave Hrvatske, odnosno velike Hrvatske koja je obuhvatala i teritoriju
Bosne i Hercegovine do Drine i Srem sa Zemunom. Na teritoriji NDH,
hrvatske i muslimanske ustase izvrsile su genocid nad srpskim narodom, a
Albanci kao italijanski satrapi izvrsili su genocid nad Srbima na Kosovu
i Metohiji.
Pred srpski narod 1941. godine nacionalno pitanje postavlja se kao
egzistencijalno i drzavno pitanje. Rat protiv okupatora postao je
istovremeno i medjunacionalni i gradjanski rat na jugoslovenskom
prostoru. A u tom ratu srpski narod ne nastupa sa jedinstvenom
nacionalnom ideologijom, kako je nastupao u Prvom svetskom ratu. Srpsko
nacionalno pitanje u Drugom svetskom ratu instrumentalizovale su dve
ideologije: komunisticko-boljsevicka i antikomunisticko-monarhisticka.
Komunisticko-boljsevicka ideologija, koju je zastupala Komunisticka
partija Jugoslavije, resenje svih nacionalnih pitanja videla je u
jugoslovenstvu kao obliku socijalistickog internacionalizma i u drzavnom
federalizmu kojim se uspostavlja nacionalna ravnopravnost.
Antikomunisticko-monarhisticka ideologija, nosena ravnogorskim pokretom
Draze Mihailovica, kolebala se izmedju srpskog i velikosrpskog
nacionalizma i jugoslovenstva, konacno prihvacenog na pocetku 1944.
godine. Te cinjenice dokazuju da se dijasporican srpski narod, uprkos
ustaskom genocidu u Drugom svetskom ratu, kao celina ponovo opredelio za
ideologiju jugoslovenstva i zajednicku drzavu sa jugoslovenskim
narodima.
Slepa politika samoupravljanja
Na teritoriji NDH ustaski genocid nad Srbima izazvao je srpski ustanak
protiv NDH, cijim je rukovodjenjem ovladala Komunisticka partija. Bio je
to u novijoj istoriji prvi medjunacionalni rat Srba i Hrvata, iako je u
partizanskom ustanku 1941. bilo i Hrvata. Antifasisticka borba, u kojoj
je hrvatski narod masovnije ucestvovao posle kapitulacije Italije, i
partizanska revolucija pod vodjstvom KPJ, zamaskirali su pravu sustinu
vekovnog srpsko-hrvatskog spora i rata u vremenu postojanja NDH. Ali su
rezidualne energije ustastva narastale u titoizmu u sezdesetim godinama,
da bi se 1970. i 1971. izrazile u masovnom antijugoslovenskom i
srbofobskom pokretu, a 1990. i 1991. potvrdile u separatistickoj volji
citavog hrvatskog naroda i njegovoj oruzanoj secesiji.
Pojavni agensi svih jugoslovenskih nacionalizama u drugoj polovini
proslog veka, poprimili su ideolosku motivaciju Titovim otporom Staljinu
i Informbirou Komunistickih partija 1948. godine. Otpor komunistickog
vodjstva Jugoslavije Staljinovom i sovjetskom hegemonizmu, predstavlja u
svetskom komunistickom pokretu prvu radikalnu reviziju doktrine
socijalistickog internacionalizma. Tim otporom, pracenim uzasnim terorom
nad pristalicama Rezolucije Informbiroa, ideoloski se zasniva
socijalisticki patriotizam, odnosno socijalisticki nacionalizam, kao
negacija sovjetskog imperijalizma. Jugoslovenske komuniste sledice
Poljaci i Madjari 1956, pa ce antistaljinisticki i demokratski
nacionalizam postati generator sloma staljinistickog poretka u Istocnoj
Evropi i samog Sovjetskog Saveza.
Antistaljinizam u praksi titoizma postaje podsticaj i alibi za
legalizaciju nacionalizma komunisticke birokratije i inteligencije
Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Crne Gore, posle
Osmog kongresa Saveza komunista 1964, formulisan i ostvarivan kao
samoupravni socijalizam. Taj samoupravni nacionalizam sledbenicki
prihvata i vodjstvo srpskih komunista, ne shvatajuci i nemajuci hrabrost
da shvati da je ta doktrina suprotstavljena celini srpskog naroda i
tragicna po Srbe u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Samoupravni
nacionalizam predstavlja negaciju jugoslovenstva koje je proglaseno
velikodrzavnim centralizmom i zamenilo supljim pojmom - zajednistvo, u
kome su se republike legalno pretvarale u drzave, a Jugoslavija u
konfederaciju. Za ciljeve i ishode tog procesa srpska politika je bila
slepa.
Albanski separatizam permanentno je tinjao u komunistickom pokretu
kosovsko-metohijskih Albanaca, da bi se posle 1966. i 1968. pretvorio u
sovinisticki teror nad srpskim stanovnistvom, nasta politika srpskog
komunistickog vodjstva nije odgovorila odbranom nacioinalnih interesa.
Ustav donesen na Brionima 1974, koji Pokrajinu Vojvodina i Pokrajinu
Kosovo uspostavlja kao drzavne subjekte u konfederaciji jugoslovenskih
republika, stvorice politicke uslove za legalnu albanizaciju Kosova i
Metohije i izgon Srba, nasta je u ime socijalizma zmurelo srpsko
rukovodstvo.
Srbiju raskomadali tutori - 1974.
Ustavom 1974. jugoslovenska federacija pretvorena je u konfederaciju i
srpski narod stavljen u neravnopravan ustavno-pravni polozaj. Drzavnim
granicama i samoupravnim etatizmom dezintegrisan je srpski narod, a
Republika Srbija pretvorena je u "uzu Srbiju" pod tutorstvom Kosova i
Vojvodine. Srpsko komunisticko vodjstvo je, u ime samoupravnog
socijalizma i vernosti Titu, prihvatilo ovo radikalno odbacivanje
jugoslovenstva i stupilo u vazalan odnos prema
nacionalisticko-separatistickim partokratijama Hrvatske i Slovenije,
koje ce posle Titove smrti sa Makedoncima i Muslimanima zasnovati mocnu
antisrpsku koaliciju. Ustav od 1974. postao je legitimna osnova svih
jugoslovenskih separatizama i secesija i samim tim uzrok
medjunacionalnog i gradjanskog rata na jugoslovenskom tlu 1991-1995.
godine.
Svaka teznja za nacionalnu ravnopravnost srpskog naroda u
socijalistickoj samoupravnoj Jugoslaviji, svaka teznja za integritetom
srpske nacionalne kulture i jezicko jedinstvo Srba, Hrvata i Muslimana,
svaki zahtev za postovanje nacionalnog identiteta Srba u Hrvatskoj s
pravom na svoje pismo i duhovne tradicije, svaka kritika slovenacke i
hrvatske hegemonije i eksploatacije srpske privrede - sirovina i
energije, od vodjstva Saveza komunista Jugoslavije i saveza komunista
republika, uz punu politicku podrsku Saveza komunista Srbije,
proglasavana je i proganjana kao srpski i velikosrpski nacionalizam.
Slovenacka komunisticka partokratija je sa teoretskim autoritetom Borisa
Kidrica i osobito Edvarda Kardelja, od Prvog privrednog petogodisnjeg
plana zasnovala ekonomsku hegemoniju u Jugoslaviji. Sa uvodjenjem
samoupravljanja, Slovenija je legalizovala svoj evolutivni etatizam i
separatizam koji je podsticao razbuktavanje svih jugoslovenskih
nacionalizama i srpskog. Svojom pragmaticnom i beskrupuloznom politikom
Slovenija je postala najveci dobitnik i profiter stvaranja i postojanja
Jugoslavije i prva se oruzano otcepila. Srpsko komunisticko vodjstvo
prema slovenackoj hegemoniji i antijugoslovenstvu, dugo se ponasalo
inferiorno i na kraju reaktivno, kratkovido, neadekvatno.
Odbacivanje jugoslovenstva kao integrativne ideologije i federalizma kao
drzavnog ustrojstva, sa aktiviranjem albanskog, slovenackog i hrvatskog
sovinizma i separatizma, izazvalo je aktiviranje i srpskog nacionalizma
koji ce iz odbrambene pozicije u raspadu Jugoslavije i medjunacionalnom
i gradjanskom ratu poprimiti i ekstremisticke vidove u paravojnim i
dobrovoljackim formacijama. A jedna politicka stranka proglasila je
Veliku Srbiju kao nacionalan cilj, sto je borbi srpskog naroda za
nacionalna i demokratska prava nanelo ozbiljne politicke stete.
Srpska demokratska opozicija, nastala krajem sezdesetih godina, u
narednim godinama i do kraha Jugoslavije suprotstavljala se
antijugoslovenstvu i svim nacionalizmima. Demokratska opozicija u Srbiji
formulisala je alternativu nacionalnoj politici Saveza komunista
Jugoslavije i Srbije. Ona nije prihvatila Ustav 1974. i napustanje
drzavnog federalizma; zalagala se za nacionalnu i gradjansku
ravnopravnost, ustavnu i drustvenu reformu, a srpsko pitanje je
poistovetila s demokratskim pitanjem. U borbi za nacionalnu i gradjansku
ravnopravnost, samim tim i za ocuvanje Jugoslavije, srpska demokratska
opozicija nije imala podrsku antititoisticke i antisocijalisticke
opozicije u Sloveniji i Hrvatskoj, koje su bile izrazito
antijugoslovenski orijentisane, pa su paktirale sa svojim nacionalnim
birokratijama i od pocetka sedamdesetih godina borile se za stvaranje
svojih samostalnih drzava.
Secesija i nemoc demokratije
Srpska zvanicna politika, sagledana u trajanju titoistickog poretka,
najduze je imala poziciju bezuslovnog jugoslovenstva po Titovom
tumacenju te drzavne ideologije. Od ideoloske revizije jugoslovenstva i
napustanja federalizma krajem sezdesetih godina, nacionalna politika
komunistickog vodjstva Srbije, zivotne interese svog naroda podredjuje
samoupravnom socijalizmu po Kardeljevom tumacenju te ideologije. Ali, to
je i vreme ideoloske krize srpskog vodjstva i Titove likvidacije
antidogmatskih i za modernizaciju orijentisanih kadrova u Srbiji: to je
i vreme politickog ucvrscenja nosilaca vazalne politike u komunistickom
vodjstvu Srbije.
Pod pritiskom albanskog separatizma i intenziviranja secesionistickih
procesa u Sloveniji i Hrvatskoj, cija birokratija posle Titove smrti
njegovu autokratiju zamenjuje antisrpskom koalicijom koja podrzava
albanski separatizam, ali i pod pritiskom srpske javnosti nezadovoljne
neravnopravnim polozajem srpskog naroda u Jugoslaviji, vladajuci rezim u
Srbiji 1989, vrsi reviziju Ustava iz 1974. i menja ustave pokrajina,
podredjujuci ih Ustavu Republike Srbije. Srpska zvanicna politika
nastoji da ukine suprematiju antisrpske koalicije, suprotstavlja se
secesionistickom opredeljenju Slovenije i Hrvatske, zalazuci se za
opstanak Jugoslavije kao federativne drzave. Na nesrecu srpskog naroda,
politika vladajuceg rezima ne usaglasava se sa epohalnim promenama koje
su zahvatile svet, ne uvidja posledice ujedinjenja Nemacke i raspad
Sovjetskog Saveza, ne sledi prevratnicki proces demokratizacije i
antikomunizma koji su zahvatili drzave Istocne Evrope.
Od radikalne obnove ustastva u Hrvatskoj izrazene masovnim terorom i
genocidnim pretnjama Srbima, od secesionistickih politickih akata
Slovenije koji su Jugoslaviju uveli u politicku agoniju, srpska politika
u celini postaje reaktivna politika. Na oruzano otcepljenje Slovenije i
oruzano otcepljenje Hrvatske, potom i Bosne i Hercegovine, koje su
iskoristile pravo na samoopredeljenje, pravo koje su Evropska zajednica
i Amerika uskratile samo Srbima, zvanicna Srbija i deo opozicije sa
srpskim demokratskim strankama u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini,
odgovaraju zahtevom za pravo na samoopredeljenje srpskog naroda najpre
za Jugoslaviju. I tek kad je zapoceo gradjanski rat koji su izazvali
Hrvati svojim sovinistickim terorom, Srbi u Hrvatskoj posle odbijanja da
im se prizna autonomija, referendumom proglasavaju Republiku Srpsku
Krajinu na teritorijama na kojima su bili etnicka vecina. I Srbi u Bosni
najpre su se politicki borili za Jugoslaviju, i tek posle odluke
Muslimana i Hrvata za secesiju, posle hrvatske agresije na Bosnu i
pokolja Srba, posle muslimanskog zapocinjanja gradjanskog rata u
Sarajevu, Srbi stupaju u odbrambeni rat i na svojim etnickim
teritorijama zasnivaju Republiku Srpsku Bosne i Hercegovine. A to nije
bilo stvaranje Velike Srbije.
Postavlja se pitanje: da li je zvanicna politika Srbije i politika
srpskih demokratskih stranaka u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini u
procesu secesionistickog razbijanja Jugoslavije i tokom gradjanskog i
medjunacionalnog rata - bila velikosrpska politika? Da li se u
medjunacionalnom i gradjanskom ratu 1991-1995. srpski narod borio za
Veliku Srbiju? Ne postoji nijedan punovazan politicki dokument koji
potvrdjuje velikosrpski cilj srpskog naroda u njegovoj borbi za pravo na
samoopredeljenje koje su iskoristile sve jugoslovenske nacije i pravo na
svoju drzavu, drzavu srpskog naroda na teritorijama gde je on cinio
vecinu. O Velikoj Srbiji od otvaranja jugoslovenske krize do danasnjeg
dana, govorili su samo ekstremni nacionalisti, koji u srpskoj politici
nisu imali ozbiljnijeg znacaja.
JNA se nije borila za Veliku Srbiju
Da Srbija i Savezna Republika Jugoslavija nisu imale teritorijalne
pretenzije prema drugim republikama, a to znaci da se nisu borile za
Veliku Srbiju, dokaz su skupstinske deklaracije i ustavi koji su javni
dokumenti. Da Republika Srpska Krajina, zasnovana referendumom na
teritorijama gde su Srbi bili vecinsko stanovnistvo nije predstavljala
velikosrpsku tvorevinu, niti se osecala delom Velike Srbije, dokaz je
njen Ustav donesen 1991. godine. Da Republika Srpska stvorena u Bosni i
Hercegovini na teritorijama gde su Srbi predstavljali vecinsko
stanovnistvo nije velikosrpska tvorevina, takodje je dokaz Ustav
Republike Srpske donesen februara 1992. godine. Na Zenevskoj
konferenciji 30. jula 1993. postignut je sporazum sa Muslimanima i
Hrvatima o obrazovanju Saveza republika Bosne i Hercegovine koji je
prihvatila Narodna skupstina Republike Srpske, ali su Muslimani i Hrvati
taj sporazum porekli i nastavili rat za svoje ciljeve. A ustavi obe
srpske republike su dosledno demokratski ustavi koji svim
nacionalnostima garantuju gradjanska i nacionalna prava po evropskim
standardima.
Nezaobilazno je pitanje i ucesca JNA u secesionistickom razbijanju
Jugoslavije. Iako to nije predmet ovog skupa, treba, po mom misljenju,
reci: u odbrani svojih garnizona napadnutih od slovenacke i hrvatske
vojske i zastiti srpskog stanovnistva ugrozenog ustaskim terorom i
genocidnim pretnjama, oruzane intervencije JNA vrsene su na
najnesrecniji nacin, ratnim akcijama sa kobnim posledicama po srpski
narod. Ali, JNA se nije borila za Veliku Srbiju; ona je neuspesno
pokusala da brani Jugoslaviju.
Treba konkretno odgovoriti i na pitanje: da li je srpski narod posle
razbijanja Jugoslavije tezio stvaranju jedinstvene srpske drzave na
teritorijama gde su Srbi predstavljali vecinsko stanovnistvo i da li je
to bila Velika Srbija? Posle oruzanih secesija Slovenije i Hrvatske,
srpski narod je u celini tezio zasnivanju jedinstvene drzave srpskog
naroda na njegovim etnickim teritorijama, na osnovu prava naroda na
samoopredeljenje, na kome je 1918. godine pravno zasnovana zajednicka
drzava Srba, Hrvata i Slovenaca. Antifasisticko vece narodnog
oslobodjenja Jugoslavije je 1943. ponovo potvrdilo isti princip
stvaranja zajednicke drzave, ali kao federacije sest republika. Obe
srpske republike u Hrvatskoj i Bosni, stvorene su u egzistencijalnoj
ugrozenosti srpskog naroda njegovom autonomnom politickom voljom sa
perspektivom prisajedinjenja Srbiji i SR Jugoslaviji. Drzavni oblik tog
projekta niko nije sagledao i formulisao. Neki politicari i
intelektualci govorili su o Savezu srpskih zemalja koji je i Crnu Goru
podrazumevao kao drzavu srpskog naroda.
Takav Savez drzava o kome se kao perspektivi govorilo samo na javnim
skupovima, nikad u parlamentima i zvanicnim forumima, ne moze se ni po
cemu smatrati Velikom Srbijom. A ujedinjenje Republike Srbije i
Republike Crne Gore u Saveznu Republiku Jugoslaviju, aprila 1992.
godine, konacno dokazuje da je velikosrpstvo kategorija ustaske i
muslimanske sovinisticke propagande, koju su za svoje politicke ciljeve
i interese instrumentalizovale Evropska zajednica i Amerika, i na
sramotu veka uvele ga i u optuznicu Haskog tribunala.
Najteze greske srpske politike
Da ovu grubu i nepotpunu skicu mog vidjenja srpske politike u drugoj
polovini 20. veka okoncam nekolikim zakljuccima.
Smatram da je nas zivotni interes da ideoloski, politicki i
civilizacijski sto pre i bezbolnije napustimo 20. vek. Istorijski razum
nam nalaze da kriticki i istinito do korena svog bica saznamo sebe i
jasno sagledamo svoju istorijsku putanju. S tim motivima imenovacu, po
mom verovanju, najteze greske srpske politike u drugoj polovini 20.
veka, a to su:
podredjenost nacionalne politike politici Komunisticke partije
Jugoslavije;
upornost u jugoslovenskim zabludama koju opravdava dijasporican
karakter srpskog naroda;
maksimalizam u nacionalnim ciljevima koji se okoncavao nacionalnom
kapitulacijom;
neshvatanje dubine i znacenja promena koje su se zbile propascu
Sovjetskog Saveza i ujedinjenja Nemacke i promena koje se zbivaju u bicu
savremene civilizacije;
nespremnost i nesposobnost za prilagodjavanje savremenom svetu, a da se
u tom prilagodjavanju sacuva suverenitet i identitet;
srpska politika prema Kosovu i Metohiji od aktiviranja albanskog
secesionizma do okupacije zapadne alijanse 1999. godine, bila je
pogresna i porazna;
u gradjanskom i medjunacionalnom ratu na tlu Jugoslavije od 1991. do
1995. godine sve tri ratujuce strane vrsile su zlocine. Na zlocine
hrvatskih i muslimanskih ekstremista, srpski ekstremisti uzvracali su
zlocinima, a cinili su ih i sa motivima svog degradiranog etosa koji
predstavljaju najtezi moralan pad Srba u novijoj istoriji;
od stvaranja Savezne Republike Jugoslavije do danasnjeg dana, Srbija
vodi pogresnu politiku prema Crnoj Gori.
Ucinili bismo veliku nepravdu prema sebi, bila bi to istorijska
neistina, ako bismo za nasu sudbinu krivce videli samo u sebi. Mi jesmo
odgovorni za svoju sudbinu, ali je ona nama i dosudjena. Ima u
bivstvovanju naroda vremena kada su narodi samo zrtve onog velikog
mehanizma istorije na cije zupcanike ne mogu da uticu. Takvo vreme
srpskom narodu bio je 20. vek. Srpski narod je tragicno okoncao 20. vek
ne samo zato sto su njegovi politicari i drzavnici od 1914. do 2000.
godine vodili nepredvidnicku i pogresnu politiku; srpski narod je i
zrtva svetske konstelacije, osobito one nastale raspadom bipolarnog
sveta i pobedom nove totalitarne i hegemonisticke ideologije. Srpski
narod je od gospodara ovoga sveta surovo kaznjen zbog svoje upornosti da
osvoji slobodu i odbrani prava koja su Evropska zajednica i SAD priznale
svim jugoslovenskim narodima.
Nasa sudbonosna iskusenja nisu se okoncala.
U Beogradu
20. oktobra 2002.
Nazad na naslovnu
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
