Pise: Aleksandar Vuksanovic
Spanija, avgust
2003. godine
Pošto je postalo više nego izvesno da ce naši vojnici morati da
rizikuju sopstvene živote da bi štitili interese odredenih finansijsko-poslovnih
oligarhija, mislim da je nephodno da se ukratko podsetimo dosadašnjih vojnih
intervencija SAD.
Tri dana pred pocetak bombardovanja Jugoslavije, 21. marta
1999. gospoda Olbrajt je po ko zna koji put upozorila režim u Beogradu da ce
"snositi posledice vojne intervencije NATO-a" zbog tobožnjeg "genocida nad
Albancima". Tog istog dana su u Prištini ubijena cetiri radnika MUP-a Srbije.
Znajuci da je od pocetka "pregovora" u Rambujeu do pocetka bombardovanja prošlo
samo nešto više od mesec dana, sa pravom možemo da se zapitamo da li su bile
iscrpljene sve mogucnosti diplomatskog rešenja sukoba. I da li je cetrdesetak
dana pregovora dovoljno da se reši problem koji je prisutan nekoliko decenija
ako ne i vekova. Iskustvo nam govori da je resenje za neke druge znacajne
svetske sukobe (palestinsko-izraelski, tursko-kiparsko-grcki, tursko-iracko-
kurdski, marokansko-saharski) trazeno na potpuno drugaciji nacin. Zbog toga je
neprihvatljiva ocena da diplomatija nije mogla da reši kosovski problem. Imajuci
u vidu ustupke na koje je bila spremna srpska strana (na prvom mestu prihvatanje
jedne grupe terorista i kriminalaca kao sagovornika u pregovorima ) pre možemo
da kažemo da je diplomatija bila bombardovana.
Nepotrebno je da me bilo ko
podseca da nam okolnosti nisu isle na ruku. Spolja su nam dolazile jedino
pretnje i kazne dok smo iznutra bili u rukama jednog izrazito nemoralnog,
samodovoljnog rezima. Rezima cija se samodovoljnost u mnogim aspektima granicila
sa autizmom. Politickim, ako ne i nekim drugim. Režimom, koji je, otelotvoren u
kucnom savetu jedne vile u Užickoj/ Rumunskoj ulici, dozvoljavao sebi da
sprovodi na štetu našeg naroda sve svoje naivne pokušaje da se dodvori svetskim
mocnicima. Vreme je pokazalo da su svi ustupci Slobodana Miloševica drugim
stranama u sukobu (bolje receno pokusaj trgovine sa njima) bili uzaludni,
nedovoljni i politicki neopravdani. Nesposoban da shvati da je cak i ratno
rešenje politickog sukoba ipak rešenje, nije umeo da iskoristi pocetnu prednost
koju su srbi imali da bi svojom stalnom neodlucnošcu i prihvatanjem odluka tek
kada su mu bile nametnute, doveo srbe do iste one situacije u kojoj smo bili
pocetkom XIX veka. Bez države, bez ozbiljnih saveznika, sukobljeni sa najvecom
svetskom silom. I ovoga puta, a što je i najgore, moralno, duhovno i politicki
potpuno obezglavljeni. Nesporno je da niko od nas nije LIBRE DE CULPA pa ne bih
želeo da se ovo shvati kao svalivanje sve krivice na jednog coveka. U ovom
trenutku, medjutim, necu ulaziti u analizu našeg društva, narocito njegove
(samozvane) inteligencije koja je, pod izgovorom nepostojece represije, izbrala
put pasivnosti ili mlakih poteza koji nisu uspevali da odmaknu od onih koje je
povlacio režim. Svetski faktori su, a ovde mislim prevashodno na SAD,
preduzimali korake koji su u potpunom skladu sa njihovom politickom tradicijom i
koji su mogli da iznenade samo politicki nepismenog coveka. Da bi dokazao da ova
tvrdnja nije neosnovana , poslužicu se kratkom hronologijom americkog
intervencionizma na raznim tackama planete.
Pocetkom XIX veka , tadašnji predsednik Džems Monro ( James
Monroe 1751-1831) odreduje osnovne smernice spoljne politike svoje zemlje koje
je samo tridesetak godina pre toga (1776) prestala da bude kolonija. Prvo je
1819. godine prinudio Španiju ( cija je pomoc u ratu za nezavisnost bila
dragocena) da proda Floridu, izgovarajuci se time da pruža utocište agresivnim
indijanskim plemenima. Zatim je priznao sve novooslobodene zemlje Južne Amerike
da bi potom proklamovao cuvenu "doktrinu Monro". Suština te ideje je "Amerika
amerikancima" i otvoreno odbijanje bilo kakvog politickog uticaja Evrope na
americkom kontinentu. Istovremeno je nastavljeno osvajanje novih teritoria na
zapadu kontinenta. Metod tada primenjen je ostao nepromenjen do današnjih dana.
Posle naseljavanja novih teritorija pridošlicama iz Evrope, bilo kakav konflikt
sa lokalnim stanovništvom ili evropskim zemljama koje su tada još uvek
posedovale kolonije na severnoamerickom tlu je korišcen kao opravdanje za vojnu
intervenciju. Imperijalizam se širio bazirajuci se na mesijanskim doktrinama
koje ga predstavljaju kao "izabrani narod" koji štiti slobodu i demokratiju i
svoje, vec tada mocne ekonomske interese. (na ovom mestu bi bilo interesantno
podsetiti citaoce na poznatu teoriju The Manifest destiny)
Da bi se bolje shvatio ovaj ekspanzionizam treba imati u
vidu dva bitna elementa. Prvi je veliki porast broja stanovnika za koji su
zaslužni evropski emigranti i visoka stopa nataliteta. Od nekih 5 miliona 1800.
godine stanoništvo SAD je dostiglo cifru od preko 23 miliona sredinom XIX veka.
Drugi razlog ekspanzije su bile dve velike ekonomske krize (1818. i 1839.
godine) koje su primorale veliki broj stanovnika da potraži srecu na zapadu
kontinenta. Uporedo sa osvajanjem zapada, SAD su tražile mogucnost širenja i
prema jugu. Teritorija Meksika je bukvalno prepolovljena u ratu izmedu 1846 i
1848 godine kada je izvrsena aneksija republike Teksas. U nekoliko navrata je
pokušana kupovina Kube od španaca ali pošto to nije dalo rezultate, 1898. godine
je u ratu pobedena Španija morala da napusti sve svoje prekomorske kolonije,
Kubu, Portoriko i Filipine uz jos neke manje teritorije. I opet je korišcen
metod koji se i dan-danas primenjuje. Americki brod "Maine" koji je bio usidren
u vodama Havane je potopljen jednom isprovociranom eksplozijom za šta je
optužena spanska strana i što je iskorišceno kao povod da joj se objavi rat.
Hronologija koju ovde prilazem je manje-vise poznata ali nije lose podsetiti je
se jos jednom.
1893. Havaji:
Svrgavanje legalne dinastije i
aneksija ovih ostrva koja ce se ozvaniciti tek 20.07.1959.
1903.
Kolumbija:
SAD, ciji su se marinci vec iskrcali 1895.godine, intervenišu
u Kolumbiji da bi podržali nezavisnost njene provincije Paname i izgradili kanal
koji ce spajati Atlantik i Pacifik i koji ce 1914.godine biti aneksioniran.
1909. Nikaragva:
Marinci SAD, koji su se dve godine ranije vec
iskrcali u zalivu Fonseka, uspevaju da smene sa vlasti predsednika ( Hose Santos
Selaja-Jose Santos Zelaya 1853-1919) zbog njegovog pokusaja da poveca poreze
koje je placala americka kompanija The Rosario and Light Mines. Invaziju je
prethodno najavila nota americke administracije poznata kao nota Knox. U zemlji
se uspostavlja marionestski rezim ciji je predsednik bio Adolfo Diaz. Vlada SAD
potpisuje sa Nikaragvom 1914. godine (tadasnji predsednik Emiliano Chamorro)
dogovor Bryant-Chamorro kojim za tri miliona dolara kupuje pravo da izgradi
kanal u Nikaragvi , iznajmljuje dva ostrva i uspostavlja zvanicno vojnu bazu u
zalivu Fonseka. Ovaj sporazum izaziva izrazeno anti-americko raspolozenje koje
dovodi do gradjanskog rata.
1912. Kuba
Americka vojska se iskrcava
na Kubi da bi ugušila proteste crnacke manjine koja je protestvovala protiv
rasizma i zahtevala socijalne reforme. Dodatni motiv je bio zaštita interesa dve
americke kompanije Spanish-American i Cuban Cooper.
1915.
Haití
Vojna okupacija Haitija da bi se "uvela demokratija". Operacija je
trajala 19 godina.
1916. Meksiko
General Peršing (John Joseph Pershing
1860-1948) predvodi americke trupe koje ulaze u Meksiko. Njihov cilj je meksicki
revolucionar Doroteo Arango Kinjones (Doroteo Arango Quińones 1878-1923)
poznatiji kao Panco Vilja (Pancho Villa). Jedan od najvecih generala u istoriji
americke vojske stekao je ugled kada je 1903 godine na Filipinima, da bi ugušio
pobunu lokalnih muslimana, naredio da se streljaju mecima namazanim svinjskom
masti.
1927. Nikaragva
Bezuspešan pokušaj americke vojske da
uguši revolucionarni pokret pod vodjstvom Avgusta Cesara Sandina (Augusto Cesar
Sandino 1893-1934) i koji je 1933. godine uspeo da prinudi marince da se povuku
iz zemlje.
1950-1953. Koreja
SAD interveniše u sukobu izmedu dve
Koreje cime postižu da se definitvno odloži pravedno rešenje korejskog pitanja.
Svojim stavom u UN, Titova Jugoslavija je ucestvovala u obezbedivanju
legitimiteta za ovu intervenciju.
1954. Gvatemala
Americka aviacija
bombarduje Gvatemalu i uspeva da sruši s vlasti tadašnjeg predsednika (Jacobo
Arbenz Guzmán 1913-1971) optuženog za komunizam jer je izvršio ekspropiaciju
americke kompanije United Fruit.
1956. Egipat
Pritisak SAD na
Francusku i Veliku Britaniju da povuku svoje trupe koje su pokušavale da sprece
nacionalizaciju Sueckog kanala. Americka flota evakuiše nesto vise od 2000
svojih drzavljana iz zone.
1958. Liban
Americke trupe (oko 3000
marinaca) se iskrcavaju sa misijom da "zaštite živote svojih gradana i pomognu
vladi Libana".
1961. Kuba
Neuspešan pokušaj oko 1500 kubanskih
emigranata koje je organizovala CIA da se svrgne komunisticki režim Fidela
Kastra iskrcavanjem u Zalivu Svinja. Americka intervencija završava potpunim
neuspehom. (16-30.04.1961.)
1961-1973 Vijetnam
Slicno sukobu izmedu
dve Koreje, SAD podržavaju Severni Vijetnam u borbi protiv komunistickog Južnog
koji je podržavo SSSR. Upotreba najsavremenijeg (i najbrutalnijeg) naoružanja
korišcenog i protiv civilnog stanovništva nije obezbedila pobedu SAD. Poraženi
na domacem terenu od sopstenog javnog mnjenja i uz hiljade žrtava (oko 55000),
definitivno se povlace iz Vijetnama.
1965. Dominikanska
Republika
Americki predsednik Lindon Džonston, želeci da spreci uspon
komunizma, izjavljuje da "nece tolerisati novu Kubu na Karibima" i interveniše,
pomazuci sa oko 30000 marinaca da se uguši pobuna koja je trebalo da dovede na
vlast legalno izabranog predsednika (Juan Bosch). Tako je i drugi deo ostrva
koje dele dve države, Haití i Dominikanska Republika, samo cetiri godine
kasnije, bio poprište nove intervencije Sjedinjenih Americkih
Država.
1980. Iran
Posle upada iranaca u ambasadu SAD, bezuspešno
je pokušana vojna operacija oslobadanja taoca.
1983. Liban
Napad
protiv sirijske vojske koja je tada okupirala Liban kao odgovor na atentat
protiv americkih interesa u Bejrutu.
1983. Granada
Ronald Regan, sa
istim izgovorom kao 18 godina ranije Džonston, napada malu državicu izgubljenu u
Karipskom moru. Legalno pokrice ovoj akciji dao je iznudjen poziv Organizacije
karipskih zemalja, pošto je predsednik levicarske vlade ove mini-države ubijen u
atentatu jedne ultra-desnicarske organizacije.
1986.
Libija
Bombardovanje Tripolija i pokušaj ubistva Moamera el Gadafija,
libijskog predsednika, zbog navodne umešanosti Libije u atentate protiv
americkih interesa.
1989. Panama
Invazija Paname da bi se smenio
Manuel Antonio Noriega, americki covek u zoni. Optužen je za trgovinu drogom,
smenjen sa vlasti i uhapšen.
1991. Irak
Posle dugogodišnje
vojno-politicke saradnje sa Sadamom Huseinom, narocito u ratu protiv Irana, SAD
napadaju Irak pošto ovaj okupira Kuvajt. Osim nebrojenih irackih žrtava,
desetine hiljada americkih i britanskih veterana i njihovih familija postaju
prve masovne žrtve osiromašenog uranijuma koje su koristile Sjedinjene Americke
Države u tom ratu. U toku narednih 12 godina Irak ce biti izložen brutalnim
ekonomskim sankcijama koje su ostavile tragicne posledice, na prvom mestu visoku
stopu mortaliteta medu najmladjima. Prema nekim podacima petoro od osmoro iracke
dece ne doživi svoj deseti rodjendan zbog neuhranjenosti, bolesti (uglavnom
potpuno izlecivim u drugim zemljama), kao posledica upotrebe (zabranjenog)
osiromašenog uranijuma ili zbog incidenata sa nekom od mnogih neeksplodiranih
mina "posejanih" u toku rata. Svemu tome treba dodati da je polovina teritorije
Iraka bila pretvorena u zone zabrane letova (na severu kurdska i na jugu
šiitska) i da je zemlja tokom svih ovih godina bila konstantno bombardovana od
strane americko-britanskog vazduhoplovstva. U tim uslovima Irak se pretvorio u
"pretnju svetskom miru" sto je bilo dovoljno da se u martu 2003. zapocne nova
agresija na ovu zemlju.
1992. Somalija
Pod izgovorom pomoci raznim
nevladinim-humanitarnim organizacijama dolazi do ovog bezuspešnog pokušaja
mešanja u unutrašnje stvari jedne zemlje koji je ostao ovekovecen na filmskom
platnu kao "Black Hawk Down" Ridlija Skota (Ridley Scott).
1994.
Haiti
Još jedna u nizu intervencija da bi se "obnovila
demokratija".
1998. Sudan
Bombardovanje i potpuno uništenje
farbrike lekova sa izgovorom da se radi o fabrici hemijskog naoružanja. Desetine
hiljada mrtvih kao posledica nedostatka lekova u celoj zemlji. Cak ni posle
potpuno jasnog dokazivanja da se nije radilo o fabrici oružja, nije došlo do
bilo kakvog izvinjenja ili ekonomske nadoknade za pocinjenu štetu.
2001.
Avganistan
Napad na Avganistan uz zahtev da se preda Usama Bin Laden,
bivši americki covek koji je optužen da stoji iza atentata u Njujorku i
Vašingtonu 2001 godine.
Ovoj nepotpunoj listi trebalo bi dodati umešanost SAD u
svrgavanje legalno izabranih vlada, uspostavljanje satelitskih, cesto
diktatorskih režima, finasiranje pobunjenickih pokreta (u slucaju Nikaragve sa
novcem dobijenim trgovinom drogom) nebrojeno kršenje rezolucija UN.... Dragi
prijatelj šiptara sa Kosmeta Ricard Holbruk zna dobro šta znaci kršiti te
rezolucije; u doba Džimija Kartera bio je kreator politike SAD za Aziju i
Pacifik kada je Indonezija vršila genocid u Istocnom Timoru. Americka
administracija je ne samo podržavala tu agresiju nego je i prodavala oružje
uprkos embarga UN. Kada se 1999. godine Istocni Timor vratio na naslovne strane
svetske štampe, Holbruk ja vec bio "u drugom filmu", nažalost sa slicnim
završetkom.
Mesto za zakljucak ostavljam prazno. Smatram da svako od nas
treba dobro da razmisli i donese svoj sopstveni a ne onaj koji mu namece ovaj
tekst, koji mu namecu slobodni mediji u srpskom demokratskom raju ili koji
pokušava da mu nametne direktno srpska vlast.
