SAOPŠTENJE VLADE U SENCI DSS, 8.08.2003
USPEŠNE REFORME ILI BUDŽET BEZ KONTROLE
Ko i kako će kontrolisati utrošak sredstava i šta je urađano da se novi
slučajevi pranja novca i privrednog kriminala sistemski onemoguće?
Predsednik Vlade Republike Srbije Zoran Živković ističući da je
privatizacija duvanske industrije dokaz uspešnosti reformi najavio je da će
se sredstva od privatizacije upotrebiti za investicije u saobraćajnu
infrastrukturu, navodnjavanje i za Fond za razvoj. Ministar Aleksandar
Vlahović izjavio je da će ista sredstva biti upotrebljena za rebalans
budžeta i povećanje plata i penzija, dok ministar Božidar Đelić tvrdi da će
sredstva najvećim delom biti upotrebljena za pokrivanje budžetskog deficita,
a deo će se čuvati kao rezerva u idućoj godini. Iz ovih kontradiktornih
izjava nesporno je samo to da Vlada, zapravo, nema jasnu politiku.
Uspešnost reformi najbolje osećaju građani Srbije. Privreda gotovo da više
ni ne postoji. A kada je o budžetu reč, Vlada skoro da ništa nije uradila na
osposobljavanju nadležnih organa kontrole i revizije, niti je uspostavila
mehanizme putem kojih bi se na efikasan i javan način kontrolisalo trošenje
novca poreskih obveznika. Budžetska inspekcija je i dalje bez rukovodioca -
glavnog budžetskog inspektora.
Prema podacima Narodne banke Srbije, fiktivnim uvozom, u toku 2002.
godine, iz zemlje je izneseno više od 964 miliona dolara, što jasno
dijagnostikuje stanje i kvalifikuje efikasnost nadležnih službi kontrole
- Devizne inspekcije, Poreske policije, Carine i Uprave za sprečavanje
pranja novca.
Nepravilnosti i finansijske mahinacije u vezi sa izvozom šećera u zemlje
Evropske unije, pored ostalog, posledica su i problema u funkcionisanju
carinske službe, Tržišne inspekcije i Poreske policije. Komisija za zaštitu
prava ponuđača, koja bi trebalo da funkcioniše po Zakonu o javnim nabavkama,
ne rešava brojne žalbe, a njih je više od 360, na postupke javnih nabavki
preko tendera, pri čemu su mnogi od ovih tendera odavno okončani suprotno
zakonu.
Uspešne reforme pre svega predstavljaju reforme institucija, a naročito
institucija koje brinu o javnim prihodima i rashodima. Međutim, reformama
finansijskih institucija vlast ne pridaje pažnju, a bez tih institucija
otvara se pitanje kakvi će biti finansijski efekti prodaje najboljih
preduzeća. Ko i kako će kontrolisati utrošak sredstava i šta je urađano da
se novi slučajevi pranja novca i privrednog kriminala sistemski onemoguće?
Informativna služba
Demokratske stranke Srbije
DANIJEL CVJETIĆANIN
ODLAGANJE OTPLATE MOŽE DA BUDE POČETAK DUŽNIČKE KRIZE Narodna banka Srbije
treba detaljnije da obrazloži razloge zbog kojih je od MMF-a traženo
odlaganje
Profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, Danijel Cvjetićanin ocenio je
da odlaganje početka otplate duga Srbije i Crne Gore Međunarodnom monetarnom
fondu (MMF) "može da znači početak dužničke krize u Srbiji", prenosi
agencija Beta.
"Ako tražimo odlaganje otplate duga to znači da je kriza već počela, jer
dužnička kriza i jeste nemogućnost vraćanja duga", rekao je Cvjetićanin.
On je ocenio da zahtev za odlaganjem vraćanja duga SCG znači ili da država
neće ili da ne može da počne sa otplatom i ocenio da Narodna banka Srbije
treba detaljnije da obrazloži razloge zbog kojih je od MMF-a traženo to
odlaganje.
Cvjetićanin, koji je i ministar finasija Vlade u senci DSS-a, rekao je da su
dugovi ove godine najmanji i da će sledećih godina biti sve veći i dodao da
zabrinjava činjenica da je već sada traženo odlaganje otplate.
Većina beogradskih ekonomista nije želela da komentariše zahtev SCG da se
odloži početak otplate duga MMF-u, a kao najčesći razlog navodili su upravo
nejasnoće oko razloga tog zahteva.
Odbor izvršnih direktora MMF-a na zasedanju 30. jula usvojio je zahtev SCG
da se produži rok otplate rate od 26 miliona dolara za koje se očekivalo da
budu otplaćeni u periodu septembar - decembar 2003. godine.
Nakon takve odluke, iz NBS su saopštili da odlaganje otplate duga ne znači
početak dužničke krize i da je to "tehnička formalnost".
"WASHINGTON POST", 4.8.2003
POSLEDNJI TEŠKI SLUČAJEVI U EVROPI
Jackson Diehl
Gotovo izgubljen u velikom broju onih koji traže američke usluge, okupljenih
u Vašingtonu prošlog meseca, bio je i vođa države protiv koje je Amerika
ratovala pre samo četiri godine. Tokom devedesetih, glavna preokupacija
kreatora američke politike bila je da obuzdaju Srbiju, glavnu komponentu
zemlje koja se tada zvala Jugoslavija, a koja je nedavno promenila ime u
Srbija i Crna Gora. Novi premijer Srbije, Zoran Živković, bio je samo jedan
od šefova vlada koji su nastojali da uspostave "strateški savez" sa Bušovom
administracijom i, u skladu sa svojom koketnom prirodom, ponudio je da
vojska, skršena silinom američke avijacije, pomogne američkim vojnicima u
Iraku.
Neće mu, međutim, biti lako da svoj proizvod proda, uprkos tome što je
Americi pomoć u vojsci potrebna. Živković je demokrata i reformista, ali i
sam priznaje da njegovu zemlju i dalje muči disfunkcionalna privreda i
kriminalne bande, od kojih su neke povezane sa ekstremnim nacionalistima i
kriminalcima iz protekle decenije ratova. Tužioci Haškog Tribunala veruju da
je jedan od najozloglašenijih, Ratko Mladić, još uvek u Srbiji. Živkovićevog
prethodnika ubili su kriminalci, i niko sa sigurnošću ne može reći da je
vojska, koja je donedavno ratovala na Balkanu, istinski reformisana.
Ipak, Živković je tu, sastaje se sa Kolinom Pauelom i Kondolizom Rajs i
promoviše strategiju svoje zemlje, usmerenu na integraciju sa centralnim
institucijama Zapada - Evropskom unijom i Severnoatlantskom alijansom, koja
je svoj prvi rat povela 1999. godine, da bi srpsku vojsku prognala s Kosova.
Za početak, Srbija se nada pozivu u Partnerstvo za mir, programu koji je
NATO pokrenuo za prijatelje i potencijalne članice.
"Srbija u SAD traži saveznika i za uzvrat nudi da bude njen pouzdan partner
na Balkanu," rekao je premijer na sastanku u Postu. Da bi pokazao da tako i
misli, rekao je Rajsovoj da će Srbija sa 1.000 vojnika doprineti bilo kojoj
američkoj misiji, uključujući i one u Avganistanu i Iraku.
Bilo bi više nego lako odbiti predloženo partnerstvo, ali Živković
predstavlja ne samo istorijski problematičan deo Evrope, već i veliki deo
posla koji Zapad tek treba da završi. Iako su se i NATO i Evropska unija
znatno proširili posle pada Berlinskog zida, moraju se pozabaviti sa još
desetak zemalja i nekih 170 miliona ljudi, koji sebe smatraju Evropljanima.
Te države obuhvataju ostake bivše Jugoslavije i Balkanskog "pustinjaka" -
Albaniju, kao i bivše sovjetske posede u kavkaskoj oblasti - Jermeniju i
Džordžiju i nove nezavisne države između srednje Evrope i Rusije - ogromnu
Ukrajinu, osiromašenu Moldaviju i Belorusiju, s poslednjim diktatorskim
režimom na kontinentu.
Lakši deo obnove Evrope posle hladnog rata sastojao se u tome da se Zapad
proširi na Češku i Poljsku, zemlje koje su negovale zapadne tradicije i u
kojima je demokratija već postojala. Države poput Rumunije i Bugarske bile
su usmeravane ka slobodnom tržištu, kapitalizmu i demokratiji obećanim
članstvom u trans-atlantskoj alijansi. Ali, šta činiti sa Ukrajinom,
veličine Francuske i sa populacijom od 50 miliona ljudi, večito na
klackalici između demokratskog i autokratskog režima, između savezništva sa
Moskvom i savezništva sa Vašingtonom? Ili sa Turskom, zemljom koja čini
evropsku granicu sa arapskim Srednjim istokom i koja je postala članica
NATO-a, ali ne i Evropske unije? Ili, konačno, sa Srbijom, zemljom u kojoj
je započela većina evropskih ratova u proteklih sto godina?
"Tamo gde ovaj deo Evrope bude za pet godina, bićemo i mi u narednih
pedeset", predviđa Brus Džekson, uticajni bivši zvaničnik Pentagona i
zagovornik proširenja NATO-a, koji je sebi dao u zadatak da skrene pažnju na
poslednje teške slučajeve u Evropi. Alternative su različite, a njihove
krajnosti zastrašujuće - zemlje poput Srbije i Ukrajine mogu se privoleti na
demokratiju, vojno savezništvo sa Amerikom ili članstvo u savezu evropskih
država, ali, isto tako, mogu pasti pod vrhovnu vlast preporođenog ruskog
carstva ili postati nestabilne tampon-države, raj za trgovce oružjem i
drogom, teroriste i doživotne predsednike.
Džekson, koji je nedavno pokrenuo Projekat za demokratije u tranziciji,
pokušava da ubedi vodeće političare u Vašingtonu i Briselu da je prva
alternativa najbolja, čak i kada podrazumeva nadzor nad sumnjivim tipovima
ili, u slučaju Evrope, više subvencija za siromašne poljoprivrednike. "Ovo
su poslednje žrtve komunizma, fašizma i nacionalizma", kaže Džekson. "Oni
sebe vide kao deo Evrope i kao američke saveznike. Ne kažem da će svi u tome
uspeti, ali će sud o nama zavisiti od broja onih koje uspemo da spasemo."
Džeksonova strategija nailazi na jak otpor u Parizu i, delimično, Briselu,
koji bi voleli da Tursku drže podalje od Evropske unije i da Ukrajinu i
Kavkaz potpuno isključe iz Zapada. S druge strane, postoje izgledi da će ovu
inicijativu podržati Bušova administracija, koja se otvoreno zalaže za
članstvo Turske u Evropskoj uniji i koja je prihvatila ponudu Ukrajine da
svoje trupe pošalje u Irak, uprkos problematičnom statusu njenog
predsednika, Leonida Kučme.
I Živkovića su Kondoliza Rajs i Kolin Pauel toplo dočekali. Što se tiče
njegove ponude - zvaničnici kažu da o njoj razmišljaju.
KAKO POSETU VIDI THE "WASHINGTON TIMES"
OPET ISTA PRIČA SA SRBIMA
Helle Dale
Vašington, 6. avgusta - Evo opet Srba sa istom pričom. Ponovo igraju svoju
ulogu večitih žrtava Evrope, žaleći se na nepravedni tretman međunarodne
zajednice i kukajući na opštu nepravdu. Iako se pretpostavljalo da će se
srpski mentalitet promeniti posle zbacivanja bivšeg diktatora Slobodana
Miloševića i podizanja optužnice za ratne zločine protiv njega, to se nije
moglo primetiti prilikom nedavne posete čelnih ljudi srpske vlasti
Vašingtonu.
Prošle su svega tri godine otkako je NATO savez bombardovao Srbiju kako bi
stao na kraj agresivnim ratovima koje su Srbi vodili protiv svojih
balkanskih suseda tokom čitavih devedesetih godina. Bio je to krvav i
povremeno užasno brutalan sukob, koji je besneo dok se balkanska država
Jugoslavija raspadala, rađajući današnje države Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu,
Makedoniju i Srbiju i Crnu Goru. Srbija, dominantna i najveća jugoslovenska
republika, bila je prinuđena da dozvoli ostalima da se otmu njenoj kontroli,
ali je to učinila tek posle vojnog poraza.
Nimalo obeshrabrena užasima koje je počinila, Srbija sada želi da povrati
vodeću ulogu na Balkanu. Dok je Nemcima posle Drugog svetskog rata bilo
potrebno više od dve decenije da dovoljno dignu glavu da bi počeli da igraju
značajnu ulogu u Evropi, Srbi već sada traže međunarodno priznanje i stranu
pomoć.
Za večerom u Metropoliten klubu u Vašingtonu, uz brendi i cigare, srpski
premijer Zoran Živković i ministar inostranih poslova Goran Svilanović
izrazili su razočaranje vladom Sjedinjenih Država i liderima Evropske unije
i NATO-a. "Srbi ne mogu da podnesu tri stvari", rekao je Živković.
"Nezavisno Kosovo, NATO i Sjedinjene Države". To se čuje od zemlje koja želi
pomoć američke vlade za ulazak u EU i "Partnerstvo za mir", vojnu grupaciju
koju predvode Sjedinjene Države.
Iz Svilanovićeve perspektive, za odsustvo napretka u nastojanjima Srbije da
uđe u međunarodne organizacije pre svega se mogu okriviti Vašington i
Brisel. On je posle susreta sa savetnikom za nacionalnu bezbednost
Kondolizom Rajs i državnim sekretarom Kolinom Pauelom optužio njih oboje za
"nedostatak hrabrosti" u zalaganju za slučaj Srbije.
Što se tiče lidera EU, Svilanović sa ponosom kaže da je izgrdio Havijera
Solanu i Krisa Patena, glavne predstavnike EU za spoljnu politiku, zbog
"haosa" u kome se EU nalazi i zbog njenog neuspeha u izlaženju na kraj sa
istinskim problemima Evrope koje, po njegovom mišljenju, predstavljaju
Rusija, Belorusija i Ukrajina. Pomenuta gospoda su, nema sumnje, bila
zahvalna na očitanoj bukvici. Srbi su naročito ogorčeni zbog toga što nisu
dobili međunarodnu pomoć koju su očekivali. To je, tvrde oni, razlog što
nisu obnovili oštećene mostove u Beogradu, pa čak ni zgradu sopstvenog
ministarstva odbrane.
I američka vlada i EU pozdravile su dolazak novog rukovodstva na čelo
Srbije, koje je nasledilo prethodnog reformski orijentisanog premijera
Zorana Đinđića, ubijenog ovog proleća. Ipak, iz perspektive Vašingtona i
Brisela neke veoma specifične i velike prepreke stoje na putu rehabilitacije
Srbije.
Jednu predstavlja zahtev Srbima da izruče generala Ratka Mladića Hagu da bi
mu se sudilo za ratne zločine. On je jedan od tvoraca užasne kampanje
etničkog čišćenja koja je vođena u Bosni početkom devedesetih godina protiv
muslimanskog stanovništva u toj zemlji.
Živkovićev novi stav je da njegova vlada ne zna gde se nalazi pomenuti
general, mada postoji "95 odsto šansi" da se on više ne nalazi u Srbiji, što
je tvrdnja u koju američki zvaničnici duboko sumnjaju.
Druga prilično začuđujuća prepreka jeste ta što su Srbi podigli tužbu protiv
osam članica NATO, uključujući i Sjedinjene Države, zbog bombardovanja
Beograda 1999. godine. Sve te zemlje su članice "Partnerstva za mir", kome
Srbi pokušavaju da se priključe. Sadašnja srpska vlada je odbila da povuče
tužbu, koju je inicirao Milošević, očigledno u nadi da će moći da je
iskoristi u nagodbi u zamenu za tužbu koju su Hrvatska i Bosna podigle
protiv srpskog naroda zbog genocida.
Verovatno morate da budete Srbin da biste verovali da možete da ostvarite
napredak u takvim okolnostima.
To je velika šteta. Ratom rastrzani Balkan je poslednji deo evropskog
kontinenta na kome treba da budu uspostavljeni mir i ekonomska stabilnost.
Istočna i centralna Evropa su daleko odmakle na putu priključenja EU i
NATO-u. Srbija bi mogla da bude značajan deo tog projekta, ali dok Srbi ne
promene stav prema svojoj prošlosti i sadašnjosti, sami će sebe isključiti
iz svoje budućnosti.
Informativna služba Demokratske stranke Srbije
---------------------------------------------------------------------
Ukoliko ste mejl primili greškom ili ne želite više da primate novosti od
nas, pošaljite nam poruku koja glasi: <Ne želim više da primam
novosti>.
Srdačan pozdrav!
