"Lično" predstavljanje države
Istorijat urušavanja naše diplomatije, izgleda, stariji je, duži i složeniji nego što se činilo na početku priče o sumnjivom smenjivanju i postavljanju ambasadora, o trgovini ambasadorskim mestima, krivičnim prijavama i srpsko-crnogorskom političkom razračunavanju… priči, dakle, koja je izbila u javnost nekako baš uoči parlamentarnih izbora u Srbiji. Ovih koje su strani posmatrači, pre svih naši dobronamerni prijatelji iz Brisela i Vašingtona, ocenili kao odlučujući trenutak da se građani najzad opredele u kakvoj državi i sa kakvom vlašću žele dalje da žive, i da li nameravaju još brže da se integrišu u evropsku i svetsku zajednicu, ili vrate u izolaciju, uz veličanje "specifičnih nacionalnih vrednosti" (nasuprot vrednostima koje važe u širem demokratskom okruženju).
Kad je "Politika" objavila prve informacije o zbivanjima u Ministarstvu inostranih poslova Srbije i Crne Gore, manje-više dobro zaklonjenih iza podrazumevajuće "diplomatske tajnosti", pokazalo se da je onih koji o tome žele nešto da kažu barem koliko i onih koji bi još ponešto da zataje. Te lične ispovesti, sve do pisma smenjenog ambasadora Zorana Popovića, uglavnom su ostajale anonimne.
A onda se još jedan od naših sagovornika pojavio da pod punim imenom i prezimenom progovori, ali drugačije, o istim stvarima. O profesionalizmu i časti, političkim obračunima i "nameštaljkama", patriotizmu i ličnim interesima u domaćoj diplomatsko-konzularnoj službi. Ambasador Branko Branković, nekadašnji zvanični predstavnik naše zemlje u Belgiji, osetio je potrebu da podseti ovdašnju javnost da "slučaj Zorana Popovića" nikako nije jedinstven, ni prvi slučaj prevremenog vraćanja ambasadora bez ikakvog obrazloženja, u stvari isključivo iz političkih razloga.
"Prodaja" ambasadora
– Ako ćemo pravo, i sam ambasador Popović je otišao u Brisel da bi pre roka, i bez nekog valjanog osnova, okončao mandat svog prethodnika, ambasadora Nikole Čičanovića. Otišao je tamo kao Đukanovićev čovek, kao jedan od desetak bivših, razočaranih pristalica DOS-a koji su se "prodali" crnogorskom premijeru da bi dobili položaje u MIP-u.
Mnogi od onih, koji se sada bune što su povučeni iz inostranstva, stavljeni su "na raspolaganje" i koje očekuje otkaz, ali još više onih koji još sede u MIP-u, dovedeni su tu tako što su prethodno neki drugi oterani. Jedna "velika čistka ambasadora" je, kako ste pisali, obavljena letos kad su Cnogorci "u paketu" vratili sve kadrove Socijalističke narodne partije, ali je pre toga isto tako masovno bilo smenjivanje ambasadora krajem 2000. odnosno početkom 2001. godine, kad je na vlast došao DOS.
U toj grupi nisu bili samo "miloševićevci" već i čitav niz iskusnih profesionalaca, kao što su ambasador Bugarčić, povučen iz Zimbabvea, ambasador Kikić, vraćen iz Ankare, ambasador Matović, kojem je prekinut mandat u Varšavi… Među ta 22 vraćena ambasadora bio sam i ja. Prevremeno i bez ikakvog osnova prekinuto je moje službovanje u Ženevi.
Trideset godina sam bio ambasador, pored ostalog dvaput u Ženevi i jednom u Njujorku, pri Ujedinjenim nacijama, i kao jedini razlog što sam bio povučen vidim isti onaj koji su navodili i drugi vaši sagovornici, a to je da se profesionalci zamene amaterima, i cela diplomatska služba privatizuje u skladu sa nečijim političkim i partijskim interesima – tvrdi ambasador Branković, gnušajući se nad načinom na koji je, nezakonito i osiono, promenjena (on kaže razorena) kadrovska struktura diplomatsko- konzularne službe i MIP-a, i tako stvorena loša slika o našoj zemlji, u diplomatskoj praksi nezapamćenim obezvređivanjem sopstvene diplomatije.
Na našu primedbu da je istim metodama političkih čistki među ambasadorima, i postavljanju sopstvenih pristalica (da ne pominjemo rodbinu i lične prijatelje) pribegavao i Slobodan Milošević, naš sagovornik kaže da je to tačno, ali da ne opravdava ono što se kasnije događalo.
Rasipništvo na račun države
Slične argumente smo čuli i od nekoliko drugih povučenih ambasadora, koji još žele da ostanu anonimni. Jedan od njih, inače doktor pravnih nauka, pokazao nam je celokupnu dokumentaciju o njegovom postavljenju i povlačenju sa mesta ambasadora. Uz ostalo, i rešenje o prestanku mandata, bez ikakvog obrazloženja, a koje se poziva na propise donete još pre nekoliko decenija, za "saveznu administraciju" države koja više ne postoji – SFRJ. (Da podsetimo da su se ti isti zakoni pokazali kao problematični – da li važe ili ne važe – i prilikom izdavanja rešenja o "stavljanju na raspolaganje" službenicima MIP-a proglašenim za "višak" u najnovijoj racionalizaciji radnih mesta, odnosno prilikom podnošenja krivične prijave grupe od njih 70 protiv ministra Gorana Svilanovića i generalnog sekretara MIP-a Zorana Basarabe.)
Od istog sagovornika, čija je jedina "krivica", kako kaže, bila ta što je na mesto ambasadora poslat sa liste SNP, pa je kao takav i vraćen (iako tvrdi da nikad nije bio član te partije), doznali smo i da je i posle demokratskih promena u zemlji zadržan "trošadžijski" manir koji je uveden još za vreme Miloševića.
Ne samo da koštaju česte selidbe ambasadora, pa i celokupnog osoblja ambasade (što je potpuna besmislica, jer niko u svetu ne prekida, bez preke potrebe, službovanje svojih diplomata u inostranstvu, niti povlači ambasadore "u paketu", još manje mu pada na pamet da istovremeno menja i ostale službenike u tom predstavništvu), već se, po rečima našeg sagovornika, plaćalo i školovanje dece svih službenika u ambasadi u privatnim školama, čak i tamo gde su besplatne državne škole na nekom od svetskih jezika (što je oko 10.000 evra po detetu godišnje!).
– To su sve stvari koje štete državi, ali najgora je, ipak, šteta koju su imidžu Srbije i Crne Gore u inostranstvu naneli neprofesionalizam, politikantstvo i privatizacija diplomatsko-konzularne službe. Ministarstvo inostranih poslova i svi koji zastupaju jednu zemlju moraju ostaviti po strani svoje lične i partijske interese. Diplomatska služba mora biti naddržavnog, nadnacionalnog karaktera, i ljudi koji tu rade ne smeju zastupati interese jedne grupe, partije ili državne članice, kao što je sada kod nas slučaj. To je onaj ružan presedan o kojem stalno govorimo – primećuje naš sagovornik. Ako već imamo novu državnu zajednicu, dodaje, onda treba da donesemo i nove zakone o njenim službama, uključujući i Ministarstvo spoljnih poslova.
Aleksandra Mijalković
