|
Револуционаран Закон о једнократном порезу на
екстрапрофит, од кога су његови протагонисти најављивали убирање више од
милијарде тадашњих марака, а осиромашени народ очекивао делимично испуњење
правде, има неславан учинак. Држава је успела, сада се испоставило, да
наплати само 33, али је, што је још чудније, вратила 36 милиона евра од
којих је 34,5 милиона дато Мобтелу.
Шта се заправо хтело, а шта је
на крају постигнуто краткотрајном применом Закона о екстрапрофиту, који је
ступио на снагу августа 2001. године? Порез је требало да се наплати по 20
основа. Међу 8.000 пореских обвезника прозвана су предузећа и банке
губиташи, али њима је убрзо обустављен поступак наплате
пореза.
Потом је поднето око 2.600 пријава за пореску основицу
„тешку” нешто више од 1,4 милијарде марака. На листи предузећа
екстрапрофитера првобитно је било око 240 фирми, уз БК групу, као највећег
екстрапрофитера, нашли су се Делта, Симпо, Лутра, Станком, Дибек, којем
није нађен ни динар на рачуну...
Али, после годину дана наплаћено
је тек око 120 милиона марака и то по основу коришћења сиве и примарне
емисије и вишка стамбеног простора. Да ствар буде још гора, и ти милиони
су се полако „топили”, јер је држава временом губила битку са судовима.
Врховни суд је, да подсетимо, у децембру прошле године поништио 20 решења
са утврђеним обавезама од 127 милиона марака. Прашина је, наравно,
подигнута у тренутку враћања пара Мобтелу. Из буџета је издвојено 2,4
милијарде динара, јер је Мобтел, како је образложено, погрешан дужник, али
ће се, обећао је министар Ђелић, узети правом – Астра
банци.
Последњи извештај Пореске управе скупштинском Одбору за
финансије показује да је држава заправо у губитку – три милиона евра. Тај
минус ће се, по свему судећи, бар за сада, свалити на леђа пореских
обвезника, боље речено грађана. Тако је од очекиваних финансијских ефеката
закона испала скупља дара него мера.
Док се претежан део јавности
бавио породицом Карић, као симболом екстрапрофитера, од којих је наплаћено
чак 60 одсто тог пореза, Богољуб Карић је узвратио речима „...Новац није
враћен само мени. Зашто не питате шта је са новцем Мирка Марјановића. Само
се око мене дигла бука”.
И премда су за закон, који је требало да
успостави некакву накнадну правду гласали сви посланици, по неким оценама
је имао конфискациони карактер и био је доста неспроводив. Уз то, тврди
се, и да Републичка управа прихода, иако је ангажовала безмало половину
својих порезника, није имала кадрова да га спроведе.
Било је
апсурдно тражење документа у последњој деценији, а обвезници су по закону
дужни да их чувају најдуже – пет. Зато се директор РУЈП Марија Дрча Угрен
упитала – како да наплати 70 милиона евра од неког против кога нема
кривичних пријава нити доказа о малверзацијама. Свалио се на пореску
управу посао, рекла је она, који није требало ни да ради. Уосталом, и ММФ
је оценио да закон треба или укинути или пренети некој другој
институцији.
Враћање наплаћеног екстрапрофита Мобтелу и то са
каматом, по Александру Радовићу, некадашњем директору РУЈП је заправо
отварање „Пандорине кутије” српског пореског система и јавних финансија.
По њему је цео случај последица неспремности државе да коначно реши
проблем власништва у Мобтелу”. Али, да ли и само у случају
„Мобтела”.
Одувек и свуда су се финансијске елите простирале
онолико колико им то држава дозвољавала. У томе и наша земља није изнимка.
Рекло би се, напротив. Зато се намеће дилема да ли су богаташи овладали и
новом гарнитуром власти. Интереси капитала су снажни, па је темељно
чишћење друштва од старих, али и новијих богаташа, проблем консензуса тог
друштва који, очито, далеко превазилази један неуспели
закон.
Стављање тачке на Закон о екстрапрофиту тражили су и домаћи
и страни инвеститори, јер се не може живети од наплате тантијема на бивше
грехове. Али, ваља имати на уму поуку Светске банке да је највећи ризик,
који прети транзицији, ако се дозволи да узак круг људи, који се у
почетној неуређеној ситуацији обогатио, затвори
круг. |