Došli su da nas pobiju
Evo ih, tu su, lupaju na vrata i prozore, pomozite, zovite nekog - čulo se iz slušalice. Razaznavali smo samo uspaničene glasove i znali da to zovu naši iz Gnjilana. Jedino što smo mogli da uradimo je da zovemo ove iz Kosovske policijske službe (KPS), u kojoj ima i Albanaca. Ostavljali smo im adrese gnjilanskih Srba koji su nas zvali. Ali ni Kfor, ni oni nisu žurili da reaguju. Italijanske jedinice žandarmerije i karabinjeri smešteni su u Šilovu već tri-četiri godine, ali nisu reagovali na prve talase nasilja sve dok im nije stiglo odobrenje iz Prištine.
Kada smo im govorili šta nam javljaju iz Gnjilana, pravili su se da ne znaju engleski. KPS je prihvatao podatke, dok nas je Kfor u početku čak i bojkotovao, nisu hteli ni da nam daju broj nadležnih kojima bi mogli da se obratimo i tražimo pomoć - svedoči Aleksandra Aleksić, novinarka Dečje televizije Šilovo, srpskog sela koje se nalazi na dva kilometra od Gnjilana.
Samo dan ranije, u sredu, na Kosovu se nije se dešavalo ništa neobično.
-
Do sada, Albanci nisu pokušavali da uđu u Šilovo, nismo ništa slutili do juče u
pet sati posle podne kada je sve iznenada počelo. Izgledalo je da nadiru sa svih
strana, pre svega iz Gnjilana i obližnjeg sela Dobrčana, koje se nalazi između
Gnjilana i kosovske Kamenice. Kada smo videli da će pokušati da uđu u selo,
reagovali smo i blokirali put. Urlali su, mahali štanglama, motkama, neki su
imali pištolje u rukama - priča Aleksandra.
Milovan Suskić (63) iz Gnjilana sadio je
grašak u svom dvorištu pored gnjilanske crkve Svetog Nikole, prekjuče
popodne.
- Vidim, nestalo struje, ništa ne slutim. Odlazim do kuće da
isključim električne aparate. Izlazim, kad u dvorištu zatičem rulju sa sekirama,
štanglama od armature, viču UČK, psuju majku srpsku. Počnu da me biju, gaze,
meni već lipti krv u oči, ništa ne vidim. Čujem da neki kažu, daj da ga bacimo u
bunar. Počnu da me nose. Onda me odjednom baciše na zemlju. I kraj. Posle me
pokupio Kfor. U Gnjilanu sad nema nijednog Srbina - pričao je juče Milovan, dok
ga je u selu Kusce previjao doktor Nebojša Mladenović.
Ratka Jovanović (65) iz sela Donja Budriga, šest kilometra udaljenog od Gnjilana, zbrinuta je juče na Neurohirurškoj klinici Kliničkog centra u Nišu sa teškim povredama glave, prelomom čeone i jabučne kosti i oštećenjem moždane kore.
- Sin me je prekjuče odvezao kod lekara u Niš. Popodne smo krenuli nazad na Kosovo. Prešli smo granicu na Končulju, gde je sve izgledalo mirno. Na putu Uroševac - Gnjilane prvo nas je zaustavila manja grupa Albanaca. Kako smo stali, poletelo je kamenje. Sin je legao na gas, nekako smo se izvukli. Nismo odmakli daleko - razularena rulja Albanaca opet nas je zasula kamenjem i uništila automobil. Pokušali smo da bežimo, ali su nas sustigli, kamenovali, tukli, gazili...
Pravo je čudo kako smo uopšte živi. Odnekud su se pojavili vojnici Kfora. Prebacili su nas u selo Vrbica, gde nam je ukazana prva pomoć. Sin je ostao tamo, a mene su zbog teških povreda prebacili do granice sa Srbijom. Odatle u bolnicu. Neverovatna je mržnja koja se videla u očima ljudi iz te razjarene rulje. Tukli su nas kao stoku. Ništa ne znam o sudbinu sina, niti za sudbinu komšija Srba u selu Donja Budriga.
Oni su potpuno okruženi albanskim selima. Verovala sam da ću ostati i opstati na svom ognjištu, da će se situacija na Kosovu nekako ipak smiriti, posle svega što sam doživela znam da je cilj Albanaca da Kosovo potpuno "očiste od Srba" - kaže Ratka.
- Sad sam pričao sa stricem iz Prištine - kaže Marko Hadžija iz
Beograda.
- On je čučao u stanu i pravio se da ga nema, dok se ispred zgrade
skupljala rulja. Nije mu bilo puta napolje, samo da se moli. Kaže: "Dok se nisu
popeli na sprat, još sam se nečemu i nadao, a kad sam ih čuo iz hodnika, stavio
sam ikonu pod mišku i mislio na najlepše trenutke u životu". Ali, izgleda da su
promašili stan, lupali su na druga vrata, upali tamo, nešto pričali, vikali i
otišli, a taj je stan prazan odavno. Kod njega nisu ni lupali. Posle je ugledao
patrolu Kfora kako staje pred zgradu, pa ih je nekako diskretno dozvao i oni su
tek ujutro poslali transporter da ga pokupi. Celu noć je slušao pucnjavu, a pred
njegovim očima su Albanci gađali kamenjem Kfor i povredili jednog policajca.
- Cela familija mi je ostala u Prištini. Moj stric, Stanko Kovačević, je u Čaglavici. Noćas su mu zapalili kuću. Strina je videla kako gori, sada je u bolnici, na intenzivnoj nezi, imala je infarkt. Brat je uspeo da izbegne i skloni ženu i decu, pre no što su je zapalili. Ta kuća je bila prva na udaru, na ulasku u selo. Čuo sam se telefonom sa rođacima u Plemetini i Priložju. Sada su na straži. Čuvaju selo. Imaju loše iskustvo iz 1999. jer je tu dodirna tačka sa Čičavicom. Šta imaju od poljoprivrednog oruđa, to su i poneli da se brane - kaže Slobodan Kovačević iz Prištine.
- Roditelji su mi u Gušterici, a ja sam došao u Kruševac pre dva dana. Čuli smo se danas bar dvadeset puta. Maločas zovem brata od ujaka iz Lipljana i kaže mi da je ostao bez kuće pre pola sata. Videli su da celo naselje gori, ali nisu mogli da priđu. Redom pale srpske kuće. Brat je sa porodicom prvo bio u bazi Kfor, pa su ih isterali i rekli im da idu gde znaju, jer je veliki broj Šiptara i ne mogu da im pruže bezbednost. Sada su ispred crkve u Lipljanu. Otac je na straži u Gušterici, a majka kod kuće. Svi muškarci stariji od petnaest godina čuvaju selo. Svi koji mogu da drže motiku, jer ništa drugo i nemaju za odbranu - svedoče Goran Savić iz Gušterice, desetak kilometara od Gračanice.
Slađan Budura iz sela Štrpce povukao se u kuću kada je čuo da Albanci
nadiru.
- Vidim, lokalni policajci, Srbi, imaju samo pištolje. Krenuli da nas
brane, a onda upali u zasedu sat i po. Čekali smo da nas pobiju, ali da su
prišli do centra - ne bi ni oni bolje prošli. Bukvalno su lovili Srbe - pričao
je juče Budura.
