29.07.2004
Srbija protiv NATO-a, drugi put
Postoji �ansa (ne tako velika, ali nipo�to zanemarljiva) da će sud u Hagu da presudi da Jugoslavija u momentu podno�enja tu�be nije bila članica UN, �to bi tu�bu automatski diskvalifikovalo na sudu. Takav ishod bi bio pravi zgoditak za na� spor sa Bosnom i Hercegovinom
Mo�e li se ne�to od onoga �to je izgubljeno u ratu dobiti u miru? Srbi to poku�avaju da utvrde na Međunarodnom sudu pravde u Hagu, gde tu�e NATO zbog bombardovanja 1999. godine. Tu�bu je pokrenuo Slobodan Milo�ević, a savezna dr�ava je nasledila zajedno sa tu�bama koje su Bosna i Hercegovina i Hrvatska pokrenule protiv Milo�evićeve Jugoslavije zbog napada JNA.
Promena vlasti tu ne menja ni�ta: Beograd je pred međunarodnim pravom i dalje odgovoran za dr�avne akte iz vremena Slobodana Milo�evića. Na tome svet počiva. U idealnom svetu bi trijumfovala pravda, narodi bi se posle odlaska Milo�evića, Tuđmana i Izetbegovića izmirili, Vuka Dra�kovića bi kao dobrog suseda počastima dočekali u Zagrebu, a NATO bi se zbratimio sa Beogradom. U stvarnom svetu dr�ave vagaju kakve su im �anse da pravnim sredstvima dobiju bar ne�to od onoga �to su u ratu protiv vojno nadmoćnog neprijatelja izgubile.
Onda vagaju da li im se to uop�te isplati. Ponekad je �teta veća od koristi: vi�e se izgubi na političkoj ćupriji nego �to se dobije na mostu. Tako je Nikaragva krajem osamdesetih godina pro�log veka �pobedila� Ameriku na Međunarodnom sudu pravde (Amerikanci su nezakonito minirali nikaragvansku luku), ali je posle pada �sandinista� br�e-bolje, u korist dobrih odnosa sa SAD, zaboravila na svoj sudski trijumf i nikad nije zatra�ila da Amerikanci nadoknade načinjenu �tetu. Amerikanci su pak dobro zapamtili lekciju: gubitak spora sa Nikaragvom pred Međunarodnim sudom pravde ih nije na kraju ko�tao ni�ta osim presti�a, ali zato vi�e nikad nisu dali saglasnost da se bilo koji njihov spor sa bilo kojom dr�avom na svetu re�ava pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. (To je razlog �to Milo�ević nije mogao da ih tu�i u Hagu, zajedno s ostalim dr�avama članicama NATO-a.)
Beograd ne mora da �strahuje� da će na sudu poraziti NATO a u �ivotu izgubiti naklonost najjače vojne alijanse. Milo�ević je tu�io NATO za ono �to je jedino mogao (genocid, kao jedino krivično delo koje podle�e međunarodnoj konvenciji) iako je morao da zna da ni najelastičnije moguće tumačenje genocida ne bi bilo primenjivo na NATO udare iz 1999. godine. Znao je, međutim, koliko će neprijatno za dr�ave članice NATO-a jednog dana biti da na međunarodnom sudu brane vojnu intervenciju protiv suverene dr�ave, poduzetu bez pravnog pokrića (rezolucije Ujedinjenih nacija), i to nakon �to su neki parlamenti tih dr�ava bombardovanje već proglasili nezakonitim (iako �moralno legitimnim�, �to, međutim, nije kategorija međunarodnog prava). Uostalom, biv�i holandski ministar odbrane De Grave u junu je svedočio na lokalnom, holandskom sudu povodom privatne tu�be protiv NATO-a (pre njega na sudu su se pojavili i biv�i premijer i ministar spoljnih poslova) i jasno se videlo da mu nije prijatno u sopstvenoj ko�i: priznao je da bi se �dalo raspravljati� o vojnoj opravdanosti napada na RTS, tvrdio da nije imao pojma da će do tog napada doći, i dodao da su holandski avioni F-16 odmah posle napada na pijacu u Ni�u prestali da koriste kasetne bombe tokom bombardovanja Srbije.
No Beograd ima valjane razloge da očekuje da će izgubiti proces protiv NATO-a u Hagu. Na prvi pogled, Beograd nema �anse da dobije sudsku satisfakciju protiv NATO-a, a politička �teta već postoji (nema ulaska u Partnerstvo za mir bez odustajanja od tu�be protiv NATO-a, neprekidno nam javljaju sa Zapada).
I time je iscrpljen spisak razloga koji idu u prilog ideji Vuka Dra�kovića da predlo�i Savetu ministara SCG da se povuče tu�ba koju je Jugoslavija podnela u Međunarodnom sudu pravde u Hagu protiv 10 zemalja članica NATO-a 1999. godine. Ti razlozi nisu kakve političke te�ine, jer Beograd ni ovako ni onako ne mo�e u Partnerstvo za mir dok je Ratko Mladić begunac i dok postoje razlozi za sumnju da se on krije na tlu Srbije i Crne Gore. (To nam je saop�teno sto puta do sada, isto onako jasno i glasno kao i �elja da povučemo tu�bu protiv NATO-a.) Pravno gledano, međutim, stvari stoje tako da Beograd ima jake razloge da ne odustaje od tu�be protiv NATO-a sve dok mu za vratom stoji bosanska tu�ba za genocid. Dve tu�be naizgled nisu povezane, ali posredna veza ipak postoji u osnovi za nadle�nost Međunarodnog suda pravde. Postoji, naime, �ansa (ne tako velika, ali nipo�to zanemarljiva) da će sud u Hagu da presudi da Jugoslavija u momentu podno�enja tu�be nije bila članica UN, �to bi tu�bu automatski diskvalifikovalo na sudu. Takav ishod bi bio pravi zgoditak za na� spor sa Bosnom i Hercegovinom, jer bi onda mo�da i ta tu�ba otpala po istoj osnovi (da SRJ nije bila članica UN u momentu kada je protiv nje podnesena tu�ba). Beograd bi se tako, pukom srećom, izbavio iz spora za genocid u kom Bosna i Hercegovina ima u nastavku procesa sasvim dobre izglede protiv dr�avne vlasti koja je nasledila Milo�evića (za razliku od Beograda u sporu protiv NATO-a).
Od spora protiv NATO-a Beograd tako na kraju mo�da mo�e ipak imati neke kolateralne koristi. Od odustajanja od spora u ovom času - gotovo nikakve. Sve to nema, naravno, mnogo veze sa pravdom i etikom, ali sa međunarodnim pravom i te kako ima veze. Mo�da čak ima i neke poetske pravde u tome da zemlja, koja je poslu�ila kao popri�te krupnih eksperimenata u međunarodnom humanitarnom pravu, posle �kolateralne �tete� upozna i značenje �kolateralne koristi�.
Najvi�e međutim zbunjuje onaj deo Dra�kovićevog tumačenja predloga da se odustane od tu�be koji se odnosi na njegovo �uverenje� da će tu�be protiv Srbije i Crne Gore istovremeno povući i Hrvatska i Bosna i Hercegovina. Tim pre �to u susednim dr�avama niko nikad ni�ta slično nije rekao (naprotiv, u vi�e su navrata rekli da im to na pamet ne pada), a na Zapadu se dobro čuvaju da nas u takvim zabludama ne podstrekavaju. Ni Dra�kovićevo lično iskustvo sa susedima, koji mu ni�ta ni zaboravili ni oprostili nisu, ne pru�a osnova za takvo �uverenje�. Slično je i sa Zapadom: Amerikanci su godinama gradili odnose sa Dra�kovićem, nagovarali ga da se priključi Savezu za promene, tretirali ga kao dragocenog sagovornika. No kad su se u jednom trenutku, u leto 1999. godine, upla�ili da će se Dra�ković vratiti u politički savez sa Milo�evićem, brzo su ga podsetili da je početkom devedesetih imao veze sa osnivanjem paravojnih formacija, i da se i njegovo ime mo�e pojaviti na spisku mogućih ratnih zločinaca. Informacije o tome su odmah dospele i do �Njujork tajmsa�. Bila su to okrutna vremena, na okrutnom prostoru, ali bilo je tako.
Naravno da bi bilo �idealno� (za nas, ali ne i za na�e �partnere� u međunarodnim sporovima) da sve tu�be �padnu istovremeno�, kako je rekao Boris Tadić na Radio televiziji Srbije ovog vikenda. No time �to smo to konstatovali, jo� nismo ni pristupili utvrđivanju ozbiljne dr�avne strategije pred međunarodnim sudovima, a to je ono �to treba dr�avama koje su u takvim nevoljama kao �to je na�a. Takva se strategija ne mo�e nadomestiti ličnim nadahnućem niti hri�ćanskim pokajanjem pojedinačnih ministara.
Ljiljana Smajlović
