Srce pod pritiskom: PRIČA O ŠAMPIONU
Mirjana <http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=98&status=autor&datum=2008-08-18&autor=8> Bobić-Mojsilović 16.08.2008 22:04:34 VecernjeNovosti DA, svi znamo da smo jedna tužna zemlja u kojoj logika odavno nije omiljena nauka. Sve je, naime, ovde naopako i nelogično, a ipak, nekako smo se saživeli sa tim, jer suviše dugo traje. Normalnim ljudima, međutim, nikako ne može da bude jasno da ova država, s vremena na vreme, pokazuje koliko nimalo ne mari za javno mnjenje, za onu starinsku izreku "šta će ljudi reći". Za šta god da se uhvatimo u poslednje vreme, vidimo da država, to jest ljudi koji o našim sudbinama odlučuju, uopšte ne mare da li ćemo se smejati, plakati ili psovati kad vidimo šta oni rade. Valjda računaju, da su vlast tek dobili, da će njihovi mandati trajati, i da zasada, pošto su izbori završeni, ne moraju nikome da polažu račune. Od Karadžićevog laptopa, koji se volšebno pojavio u žbunju posle dvadesetak dana misterioznog nestanka, do priče o besplatnim akcijama od po hiljadu evra, od kojih danas nije ostala ni petina, sve je to ista tužna priča. Ovih dana, međutim, jedna naizgled mala i nevazna priča, duboko me je potresla i razgnevila. U jeku Olimpijskih igara, majka mladog plivačkog šampiona, izjadala se jednim ovdašnjim novinama kako ova država ama baš nimalo ne haje za svoje šampione - njenom sinu, koji je inače nedavno osvojio nekoliko zlatnih medalja za Srbiju na juniorskim plivačkim prvenstvima, ova država ne isplaćuje ni stipendiju, ni premije za medalje. Ministarka za sport, izjavila je tim povodom, da se premije daju samo seniorima, a da stipendija ide plivačkom savezu, te da ona lično, kao i njeno ministarstvo, nemaju nikakve veze sa privatnim mukama ovog mladog šampiona. Dečko je sam kad ima probleme, ali je i te kako Naš - kad pobeđuje. Drskost i nedostatak ikakve empatije prema mladiću zbog koga se nekoliko puta poslednjih meseci dizala srpska zastava i svirala srpska himna, prosto su uvredljivi. Ispostavlja se da je ministar sporta u ovoj jadnoj državi, važniji od onoga ko donosi medalje, a ostavljanje ovog šampiona i njegove majke na bukvalnom i simboličkom cedilu, govori o ovoj vlasti grđe nego što bi ijedan ostrašćeni opozicioni kolumnista mogao da napiše. Kad se svemu doda i jedan mali detalj - da na sva takmičenja uključujući i Olimpijadu, ide bulumenta funkcionera koji se ubiše od teških treninga podizanja viljušaka i dnevnica, onda priča o mladom plivaču koji jede hamburgere, i izjava za javnost koju daje ministarka sporta, dobija na težini. Da stvar bude još dramatičnija, nijedan drugi političar, nije se ovim povodom oglasio, nijedan tajkun, nijedan dobrotvor da u poslednjem trenutku priskoči i pomogne našem mladom šampionu. Naprotiv - neki ljudi bliski plivačkom sportu, nezvanično su savetovali majci i sinu da se okanu Srbije, i da dečko hitno krene da pliva za neku drugu državu koja će poštovati njegove medalje, njegov napor i njegove potrebe. Za našu političku javnost ovaj sramotni paradoks ne znači ništa. Kao što nikoga nije sramota da su samo pre dva meseca svi jurili da se slikaju sa ovim devetnaestogodišnjim sportistom, i što se danas sklanjaju od priče o stipendiji, premijama, hrani i opremi za mladog šampiona. Bezočnost i totalni nedostatak odgovornosti naše političke elite sada dobija svoje tačne obrise. Sve dok im motka ne dođe pred vrata kabineta, oni ne reaguju na sopstvene brljotine. A jedan sportista nikada ne uzima motku u ruke. Ovo je dokaz više da u ovoj zemlji istinski vredni ljudi, koji imaju viziju, cilj, koji ginu za svoje snove, nemaju mnogo čemu da se nadaju. Svesti jednog mladog i besprekornog šampiona, na socijalni slučaj, u jeku njegovih sportskih trijumfa, jeste pečat ovakve Srbije. Samo, nije stvar u tome da on treba da napusti ovu zemlju. Mi svi znamo ko treba da ode. www.mirjanabm.com <http://www.mirjanabm.com/>
