SUMRAK LAŽNIH DISIDENATA
Kakvo će to razočaranje biti, koliko će tu opozicionih i disidentskih oreola i umišljenosti pasti. Srušiće se čitavi životi izgrađeni na mistifikaciji i samouvažavanju. Koliko će pasti zvezda vlastitog života i samoproglašenih heroja. Koliko će njih koji decenijama govore da ih prisluškuju i da "ne mogu telefonom" da ti nešto kažu ili saopšte. Koliko će samohvalisavih ljubavnika biti uhvaćeno u laži i "provaljeno". Koliko će navodnih "žrtvi" i stradalnika biti razočarano kada vidi da su njihove neprilike rezultat sticaja okolnosti ili slučajnosti, a ne "sila mraka". Reč je, naravno, o otvaranju tajnih dosijea naših bezbednosnih službi. Jednom davno, pre više od dve decenije, nekadašnji ministar inostranih poslova Jugoslavije i proslavljeni komandant Prve proleterske brigade Koča Popović mi je rekao da je svu svoju dokumentaciju pothranio u neki arhiv i da će ona biti otvorena tek posle pedeset godina. Na moju primedbu da to nije u redu i pitanje koji su razlozi za takvu odluku, kratko mi je, pomalo cinički, odgovorio: "Znate zašto, pa zato što to tada neće nikoga interesovati!" Tu izvesnu gorčinu tek sam kasnije delimično shvatio. Naši istoričari i publisti su već doneli svoje zaključke i to bez ikakvih dokumenata i pokrića. NJima nije trebala nikakva istorijska distanca. Napisali su knjige, objavili radove, doktorirali, stekli medijsku slavu, nastupili po stotinu puta u medijima kao miljenici "javnosti". NJima je osnovni "naučni" izvor strana propaganda. Nastupili su kao pravi pravcati fanatici ideologija koje zastupaju i svaka nova činjenica ili dokument, koji im se ne bi uklapali u već definisanu i pretpostavljenu istinu, njima ne bi bili od koristi. NJihova "nauka" ima za osnovni postulat - činjenice ne znamo, istraživanja nema, doneli smo zaključke i ako se pojavi neka nova činjenica, utoliko gore po činjenice i dokumente. Primera i dokaza radi, general Pjer Galoa svedoči da je "redovno prisustvovao skupovima Žozefa Štrausa, ministra odbrane Nemačke, a kasnije ministra finansija, koji su se 1976. i 1977. redovno održavali u Nemačkoj, na maloj farmi u okolini Minhena. Razgovori su obično trajali dva-tri dana, okupljali desetak ličnosti i bavili se pitanjima svetske situacije. Tu su bili predstavnik Britanije Brajan Krouzi, predstavnik Španije bivši ministar Sančez Beja, predstavnik Vatikana advokat Pol Viole, a ja sam bio predstavnik Francuske". Već tada su Nemci i većina učesnika u ovakvim razgovorima "gledali na Jugoslaviju kao beživotnu i smatrali da se treba pripremiti, posle Titove smrti, na sprovođenje drugačije teritorijalne organizacije". Davorin Rudolf, bivši ministar inostranih poslova Hrvatske, dokumentovano hvali Vatikan koji je izvršio ključni pritisak na države Zapada da priznaju Hrvatsku, a kasnije i BiH. Objavljuje dokumenta, svedočenja, pisma i autentične zapisnike i beleške sa preciznim datumima i učesnicima razgovora. Henri Kisindžer otvoreno piše da je prevremeno priznavanje BiH izazvalo rat u toj bivšoj jugoslovenskoj republici devedesetih godina minulog veka. Jedan od najvećih istoričara današnjice Erik Hobsbaum iznosi mišljenje, a na osnovu uvida u dominantne tokove u dvadesetom veku, kako je i zašto došlo do raspada nekadašnje Jugoslavije. Postoje na desetine svedočenja i dokumenata koja govore da je NATO pripremao agresiju na Srbiju već na početku devedesetih, a da je sam operativni plan za bombardovanje Srbije bio donet 1997. ili 1998. I tako u beskraj. Ali, uzalud. To u srpskoj javnosti niko i ne registruje, niti se na to obaziru naši "istoričari", istoričari ili publicisti i novinari. Jednostavno rečeno, sve to remeti njihov "nepobitni" zaključak da je za sve što se dogodilo kriv Slobodan Milošević i Srbija. To i ništa više sva je naša dominantna "nauka". Uzalud je za naše istoričare i novinare bio dosadašnji proces pred Haškim tribunalom i nepobitna činjenica da nijedna optužnica našim državnicima nije dokazana. Oni će i dalje nastaviti da kao papagaji ponavljaju priče o srpskoj krivici i srpskim zločinima. Uzalud će Bugarin Žerminal Čivikov u svojoj knjizi (o kojoj su nedavno pisale "Vesti") "Srebrenica - krunski svedok" dokazivati i pokazivati da je krunski haški svedok Dražen Erdemović presno lagao. Uzalud će se spiskovima i podacima upozoravati koliko je navodnih žrtava u Srebrenici danas među živima i na glasačkim listićima i spiskovima pomoći Međunarodnog crvenog krsta. Sva će naša bulumenta zvaničnika i njihovih propagandista govoriti o 7.000-8.000 mrtvih i o genocidu koga, u stvari, nema. Treba, naravno, omogućiti otvaranje i pristup svim tajnim dosijeima i arhivama, ali bojim se da će se time puniti samo tračerske rubrike novina i plesti pogane intrige. I ništa više. http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=11757
