Kako je Slovenija kršila ljudska prava
Logor za Srbe u manastiru
Priča o slovenačkom uspehu nije naša priča, pisalo je na transparentu koji su krajem februara ispred slovenačkog parlamenta nosili predstavnici dvadeset hiljada građana srpske, hrvatske i bošnjačke nacionalnosti, a koji su, posle osamostaljenja Slovenije, izbrisani iz evidencije stalnog stanovništva.
Slovenija je zemlja kojoj se svi iz bivših jugoslovenskih republika najviše dive. U ekonomiji je najdalje otišla, a uskoro ulazi i u Evropsku uniju, gde se, to sami vole da kažu, striktno poštuju ljudska prava.
Ne tako davno, Slovenija ne samo što nije poštovala ljudska prava, već je strane građane, na primer, brisala iz spiskova, a za druge nacionalnosti otvarala i logore.
U izveštaju Komiteta za zločine Srbije i Crne Gore kaže se da su se prvi logori u SFRJ pojavili u Sloveniji, za vreme junskog rata 1991. i da su najkraće trajali. Na osnovu podataka do kojih je Komitet uspeo da dođe, od 778 logora za Srbe, na teritoriji Bosne i Hercegovine bilo je 536, Hrvatske 221, a Slovenije 21 logor.
 | ||||
 |
|
Gde su logori |
|
|
 |
| |||
|
| |||
| ||||
Za razliku od hrvatskih i muslimanskih, logori u Sloveniji, mahom su otvarani za pripadnike JNA. O slovenačkim logorima malo se zna, najviše zbog tamošnje, ali i ćutnje naše, srpske vlasti. Tužiocima u Hagu uglavnom su se slali dokazi o zverstvima u logorima Hrvatskoj i u Bosni, poput onog u splitskoj "Lori", gde su zatočenicima sečene uši i jezici. Međutim, Hag nikada nije želeo da nekoga iz Hrvatske optuži za ove zločine. "Lora" je ostavljena hrvatskom pravosuđu, koje je, na kraju, optužene za zverske zločine, i pored očiglednih dokaza, oslobodilo.
Mnogo veća zverstva u Hrvatskoj i Bosni nisu opravdanje da se o logorima u Sloveniji ništa ne zna i da za njih niko ne odgovara.
Jedan od vojnika JNA posvedočio je da su 28. juna 1991. snage TO Slovenije
blokirale kasarnu garnizona JNA u Ribnici, pa su oko 14.45 sati počeli oružani
napad.
- Ispred prijavnice nalazio se vojnik Dejan ili Goran Lučić, koji je
čistio cipele. Pogođen je projektilom rakete. Đorđe Mandić, lekar i kapetan prve
klase, pokušao je da mu pomogne, ali je bio ometen snajperskom vatrom sa zvonika
crkve. Po dogovoru, vozilo hitne pomoći ušlo je u kasarnu u kome je smešten
ranjenik. U njegovoj pratnji bio je Mijo Vujičić, bolničar, a vozač je bio
Draško Kovačević. Kad su došli do sela Breg, sanitetsko vozilo je zaustavljeno i
zadržano oko 15 minuta. Ranjenik je izdahnuo, jer je imao teške povrede glave, a
nije mu na vreme ukazana pomoć. Pri povratku u kasarnu, vozilo je zaustavljeno,
oduzeto, a bolničar i vozač lišeni su slobode. Posle napada, kasarna je
blokirana, a kad su se starešine i vojnici JNA predali, odvedeni su u manastir
Svetog Františeka, koji je udaljen tri do četiri kilometra od Ribnice i tamo
mučeni - tvrdi jedan od tadašnjih pripadnika JNA.
| ||||
|
|
Država za primer |
|
|
|
| |||
|
| |||
| ||||
U slovenačkim logorima nisu bili zatočeni samo pripadnici JNA, već i Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove. U dokumentima Komiteta za zločine kaže se da su 27. juna 1991. Dragoljub Kovačević, načelnik, Mirko Jolić, komandant brigade, Predrag Janković, glavni inspektor, svi iz Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove, i Mladen Kačavenda, pomoćnik direktora Savezne uprava carina Jugoslavije, pošli putničkim vozilom sa vojnog aerodroma Crkle prema Ljubljani, pošto su službeno doputovali u Sloveniju. Zbog prepreke na putu ka Ljubljani morali su da stanu. Tada je njihovo vozilo opkolila grupa od desetak specijalaca. Izvukli su ih iz auta, pretresli, oduzeli im lično naoružanje i prebacili ih u zatvor u Povšetovoj ulici, broj 5 u Ljubljani.
Tu su im oduzete lične stvari bez izdavanja bilo kakve potvrde.
Oko 23
sata iste večeri počeli su pojedinačno da ih saslušavaju. To su činile dve
ekipe. U jednoj je bio izvesni Koh, oko 35 godina, i Tavčar, oko 38 godina, a u
drugoj su bili dvojica starijih. Tokom dugačkih ispitivanja bili su
omalovažavani i vređani. Psihička tortura je nastavljena preko stražara.
Maltretirali su ih i pretili da će biti streljani i zaklani, pri čemu su
određivali ko će da ih likvidira. Dana 29. juna u 2.20 sati vraćene su im
stvari, vezane ruke konopcima, i sa grupom od 50 do 70 pripadnika JNA potrpani u
kamion - kontejner, bez ventilacije, u kome je bilo toliko tesno da su se
gušili. Neki su padali u nesvest, a stariji vodnik JNA Hasan je slomio rebra.
Posle ovakve vožnje, koja je traja dva sata, dovezeni su u napušteni rudnik Dol pri Hrasniku. U tom logoru bilo je oko 410 zarobljenika. U jednoj od prostorija, površine 14 puta 6 metara, spavalo je više od 150 ljudi na golom betonu. Više puta u toku dana držani su prvo na jakom suncu, a potom, naglo uvođeni u napušteni rudnička okna, gde je temperatura bila sedam do osam stepeni. Primoravani su da borave u tri rudarska okna koja su bila mokra, jer je voda curila sa tavanice i kvasila ih. U logoru su ih saslušavali: Zagor Granc, Prokšelj A, Čeh J, Tavčar, Koh i još jedan, čije ime ne znaju. Sva četvorica su 1. jula prebačena u KPD Dob pri Marni. Oslobođeni su tek 9. jula 1991.
A kako se postupalo sa ranjenima, posvedočio je vojnik JNA koji je zarobljen
početkom jula 1991. i prebačen u logor Dob pri Marni:
- Video sam kada su u
logor dovedena dva ranjena oficira JNA iz Vojne bolnice u Ljubljani i tu
smešteni, tako da im nikakva medicinska nega nije ukazivana. U isti logor je
doveden i jedan vojnik iz moje jedinice koji je ranjen u stomak, i to odmah
posle operacije u bolnici u Krškom. Bio je bez adekvatne medicinske nege.
Zauvek prijatelji - bila je poruka na beogradskim bilbordima koji su reklamirali otvaranje slovenačkog supermarketa "Merkator".
Prijatelji, kakve bi čovek samo mogao da poželi, ali ne i za one koji su tokom juna i jula 1991. boravili u nekom od njihovih logora.
