|
Karterova trampaEkskluzivno Hrvatski general Ante Gotovina, koji se već dve godine uspešno krije pred istražiteljima Haškog tribunala, dao je ekskluzivni intervju novinaru, odnosno vlasniku lista "Nacional", Ivi Pukaniću Pukiju, nesumnjivo najhrabrijem hrvatskom novinaru koji je odmah posle tog intervjua priveden na mali informativni razgovor u policiju. To mu nije teško palo. Privođen je više puta i u Tuđmanovo vreme... Generala Gotovinu Haški tribunal tereti za ratne zločine protiv srpskih civila u operaciji "Oluja" u avgustu 1995, pa je, naravno, u razgovoru za novine on pokušao da negira sopstvenu odgovornost za počinjene zločine. Istovremeno, general Gotovina je Ivi Pukaniću rekao "kako je on zapravo zaslužan da hrvatsko-muslimanske snage nisu u avgustu 1995, kada su jedan za drugim padali srpski položaji na zapadu Republike Srpske, ušle u Banjaluku i zauzele grad, jer bi to onda bio masakr, što on nije mogao da dozvoli". Dakle, po generalu Gotovini on je tada hteo da zaštiti civile u Banjaluci, i umesto da ga pohvale sada u Hagu žele još da mu i sude. Tajni pregovori u Gracu Istina je malo drugačija i složenija, a u njoj nema mesta za generala Antu Gotovinu. Naime, srpsko rukovodstvo sa Pala još je 1994. godine u Austriji, u Gracu, imalo seriju tajnih razgovora sa hrvatskim rukovodstvom Herceg-Bosne, kao i sa hrvatskim političarima iz Zagreba. Radilo se o pokušajima trampe i razmene teritorija, potkusurivanja i dogovaranja oko i na račun Knina. Zatim je na Pale stigao izaslanik Vašingtona, bivši američki predsednik i dobitnik Nobelove nagrade za mir Džimi Karter, koji je Palama obećao kompletan istočni deo BiH sa Tuzlom, Srebrenicom i Žepom u zamenu da Republika Srpska isprazni svoje teritorije na zapadu: Jajce, Ključ, Glamoč, Grahovo, Sanski Most... Tokom dva sastanka na Palama teritorijalna "trampa" precizno je dogovorena u okviru predviđenih proporcija Republike Srpske i muslimansko-hrvatske Federacije od 49:51 odsto teritorije BiH. Rukovodstvo na Palama je poverovalo Džimiju Karteru i kada su hrvatske snage osvojile Grahovo i Glamoč, izašle na Dinaru i zauzele najbolje pozicije za juriš i osvajanje Knina, vojska Republike Srpske ostala je pasivna sa tek simboličnim protivudarima. Hrvatska inženjerija je gradila nove puteve preko Dinare, od Grahova i Glamoča, a rukovodstvo na Palama je sve to mirno gledalo. Kada je konačno, posle pada Knina, usledio i udar hrvatsko-muslimanskih snaga sa juga prema Banjaluci, iz sela, gradova i naselja Republike Srpske prvo su izbegle opštinske političke strukture, zatim narod i na kraju vojska. Hrvatsko-muslimanske jedinice imale su u svojoj ofanzivi i direktnu vojnu pomoć britanskih specijalnih jedinica, pre svega artiljerije. Srpski front na jugu, koji je činila 10. operativna grupa sa 30. divizijom, raspao se i muslimansko-hrvatske trupe stigle su do hidroelektrane Bočac, južno od Banjaluke. Na severozapadu Republike Srpske, dve hrvatske brigade potpomognute manjim muslimanskim jedinicama izvršile su desant i forsiranje reke Une kod Bosanskog Novog i Dubice, prešavši pešadijom i manjim oklopnim snagama na teritoriju RS. General Džulvan je zapretio Kod Bosanskog Novog hrvatski mostobran je bio širok od 50 do 100 metara, a kod Dubice je prodor bio nešto veći. Hrvatsko-muslimanskim snagama na tom pravcu suprotstavio se u žestokim borbama bataljon Vojne akademije "Rajko Balać" iz Banjaluke. Razvoj situacije, naravno, pratile su i strukture NATO-a i odmah upozorile Sarajevo i Zagreb da NATO i Vašington insistiraju na momentalnom zaustavljanju hrvatsko-muslimanske ofanzive prema Banjaluci, jer se to ne uklapa u predviđenu teritorijalnu raspodelu 49:51 odsto entiteta u BiH. Sarajevo i Zagreb, naravno, igrali su igru gluvih telefona oglušivši se na direktno naređenje komandanta NATO-a, američkog generala Džordža Džulvana, da hrvatsko-muslimanske snage moraju odmah da stanu. Videvši da situacija na mostobranima na Uni postaje kritična, Generalštab RS je naredio avijaciji, i pored postojeće zabrane letenja srpskim avionima, da dejstvuje po hrvatsko-muslimanskim snagama. Sa vojnog aerodroma kod Banjaluke uzletelo je osam "orlova" i šest "jastrebova" Ratnog vazduhoplovstva RS i bombardovalo hrvatsko-muslimanske jedinice na Uni kod Bosanskog Novog i Dubice. Srpski avioni bili su vrlo precizni nanevši velike gubitke hrvatsko- muslimanskim trupama, pogodivši i potopivši pontone na Uni, tako da su preostale snage bile naterane na povlačenje na drugu stranu reke. Borbene letove srpske avijacije pratio je američki "avaks" iznad Mađarske redovno izveštavajući bazu u Avijanu i komandu 5. ATAF-a NATO-a koliko je aviona uzletelo i kuda idu. Sve je to automatski stizalo u glavni štab NATO-a u Monsu, na sto generala Džulvana, koji je prećutno odobrio srpske letove. Džemper za Kartera Znači, i pored zabrane letenja srpske avijacije nad teritorijom BiH, NATO je dozvolio "orlovima" i "jastrebovima" sa aerodroma kod Banjaluke da zaustave prodor hrvatsko-muslimanskih snaga preko Une. Kada su ostale trupe hrvatsko-muslimanske koalicije koje su prodrle do centrale Bočac, na južnom pravcu prema Banjaluci, videle da je NATO, zapravo, prećutno odobrio srpske letove, ofanziva je stala i Banjaluka više nije bila ugrožena. To je istina o događajima iz avgusta 1995. NATO je u stvari sačuvao Banjaluku od napada hrvatsko-muslimanskih snaga, naravno, uz vojsku RS, a posebno njeno ratno vazduhoplovstvo. A Džimi Karter i plan teritorijalne "trampe" napravljen na Palama? Kada su Srbi posle napuštanja zapadnih delova RS upitali Amerikance i Kartera šta bi sa onim što je obećano oko Tuzle, dobili su odgovor "da su oni Srbi sa Pala više puta ,prešli’ druge, pa da vide kako to sada izgleda". Doduše, kao "honorar" Karter je od Karadžića dobio specijalno pleteni skijaški vuneni džemper da ga podseća na boravak u slobodnim srpskim planinama. Posle je došao Dejton. Miroslav Lazanski |
