|
ISTRAGA U NARODNOJ SKUPSTINI BORBA PROTIV KRIMINALA I
UBISTVO PREMIJERA DJINDJICA |
| Svedocenje
Cedomira Jovanovica, potpredsednika Vlade Srbije, pred skupstinskim
odborima za pravosudje i bezbednost - na optuzbe DSS da je odrzavao
veze sa vodjama zemunskog klana |
|
DRZAVA protiv
KOSTUNICE
Deo novca od otmice biznismena Miskovica Siptar
dao Karadzicevom
obezbedjenju |
Cedomir
Jovanovic, potpredsednik Vlade Srbije, bio je u ponedeljak, 23. juna,
decidan pred narodnim poslanicima-clanovima skupstinskih odbora za
pravosudje i bezbednost:
- Nisam posecivao Dusana
Spasojevica Siptara u beogradskom Centralnom zatvoru! U Silerovoj ulici
sam bio, ali samo radi susreta sa Miloradom Lukovicem Legijom...
U
iscrpnom izlaganju, pobijajuci tvrdnje celnika DSS Dragana Jocica i Dejana
Mihajlova, odnosno zatvorskih cuvara Slavomir Bandjura i Novaka Terzica da
je posecivao Spasojevica u zatvoru, Jovanovic je detaljno objasnio svoje
posete beogradskom CZ-u u prolece 2001. godine, a radi razgovora sa
tadasnjim pritvorenikom i bivsim predsednikom SRJ Slobodanom Milosevicem.
Oslobodjen cuvanja vojnih, drzavnih i sluzbenih tajni, sto su mu omogucili
Vrhovni savet odbrane, Savet za drzavnu bezbednost i specijalni tuzilac
Republike Srbije, Jovanovic je poslanicima-clanovima dva odbora, uoci same
sednice, ponudio i mnostvo dokumenata (koje su ovi morali da vrate na
kraju zasedanja).
Posle Jovanovicevog izlaganja i odgovora na pitanja
koja su mu postavljali poslanici, pazljivi posmatrac zasedanja dva odbora
mogao je steci utisak da su Vojislav Kostunica i njegova stranka iz ovog
parlamentarnog okrsaja izasli politicki porazeni. Jovanovica ne samo da su
podrzala dva ministra (pravde i policije), vec se i u zakljuccima
zasedanja potencira njegova neduznost u stvarima za koje su ga optuzili
poslanici DSS.
Proceduralne
carke
Sednicom dva odbora predsedavao je dr
Dragor Hiber (GSS), predsednik Odbora za pravosudje i upravu (predsednik
Odbora za odbranu i bezbednost Dragan Sutanovac - DS, diskretno mu je
asistirao). Hiber je u uvodu rekao da zasedanje nema za cilj da istrazuje
ono sto je u nadleznosti specijalnog tuzioca i nadleznih istraznih organa,
vec da utvrdi cinjenice o izjavama koje su se pojavile u javnosti - o
povezanosti funkcionera vlasti sa licima koja su osumnjicena za ubistvo
premijera Zorana DJindjica.
Vec u proceduralnom delu sevnule su
polemicke varnice. Najpre je Mihajlov, ocenjujuci da „ovo lici na reziju
anketnog odbora u slucaju Pavkovic", zatrazio da on i Jocic, prilikom
rasprave, dobiju tretman clanova odbora. Potom, posto je konstatovao da
nema direktnog prenosa, a pripremaju se specijalne TV emisije, da
predstavnici DSS budu prisutni prilikom montaze tih priloga, kako bi
dobili adekvatno vreme. Hiber je prvi predlog stavio na glasanje, pa se
vecina slozila sa zahtevom Mihajlova. U drugom slucaju, Hiber je odgovorio
da odbori ne bi trebalo da se bave uredjivanjem medija!
Polemicki
tonove upotpunio je Dragan Jocic, izrazivsi cudjenje sto u ovoj prilici
nije formiran anketni odbor (Hiber je odgovorio da ce zasedanje, mozda,
rezultirati i anketnim odborom), a onda je postavio pitanje o prilozenim
dokumentima:
- Zar nije za cudjenje: Sednica javna, dokumenti
tajni!
„Istureno odeljenje" u Silerovoj
ulici
Posle izlaganja Cedomira Jovanovica, Dejan
Mihajlov je uputio citav niz pitanja potpredsedniku srpske vlade, da
bi se u jednom trenutku, konstatujuci da se Jovanovic sa Legijom
sastajao u Zemunu, zapitao:
- Zasto je za vas bila vazna
Silerova? Da li je to bilo „istureno odeljenje" Vlade Srbije?
Odgovarajuci na njegova pitanja, Jovanovic je primetio da,
ponekad, dramaticni dogadjaji diktiraju mesta susreta i podsetio da
je sa Legijom tada morao da se sastane zbog pobune „crvenih
beretki":
- Nastojao sam da sprecim krvoprolice i sastao bih se
sa njim i na bilo kom drugom
mestu. |
Proceduralne carke okoncane su kracom polemikom
Dragan Sutanovac - DJordje Mamula (DSS), koje je nastojao da smiri upravo
Hiber.
Posto je odbijen Mamulin predlog da se da pauza od 15 minuta,
kako bi se ucesnici zasedanja upoznali sa ponudjenim dokumentima, Hiber je
konacno dao rec Cedomiru Jovanovicu. No, pre samog izlaganja, Jovanovic je
zamolio da sekretar skupstine procita pisma Vrhovnog saveta odbrane,
Saveta za drzavnu bezbednost i specijalnog tuzioca, kojima se oslobadja
cuvanja tajne.
Zemlja umorna od
neistina
Potom je rekao:
- Zelim da se
zahvalim svima koji su omogucili da danasnjim pojavljivanjem pred
clanovima dva skupstinska odbora, predstavnicima gradjana Republike
Srbije, na odgovoran nacin razgovaramo o dogadjajima, cinjenicama i
saznanjima koja bi mogla unaprediti borbu protiv organizovanog kriminala
i, svakako, doprineti hvatanju onih osoba koje su odgovorne za tragediju
koja se nasoj zemlji desila 12. marta. Mislim da u tome nema mesta za
praznu politiku. Posebno bih hteo da se zahvalim predstavnicima
Demokratske stranke Srbije koji su prihvatili moj poziv i odlucili da
ucestvuju u radu ovih skupstinskih odbora.
Zelim da kazem da sam, kao
potpredsednik republicke vlade, na sopstveni zahtev, dao izjavu i
specijalnom tuziocu i pripadnicima Uprave za borbu protiv organizovanog
kriminala i da cu tako nesto uciniti pred svim drugim nadleznim organima
koji to od mene budu trazili. I na ovoj sednici nisam rukovodjen licnim
interesima, niti sam se bavio poslovima koji mogu imati privatni karakter.
Zatvorski cuvar u ministarskom
stanu
Suspendovani zatvorski strazar Slavomir Bandjur
bespravno je, od 2001. pa sve do pre nekoliko dana, stanovao u
velikom stanu u novobeogradskoj Nehruovoj ulici. Doticni stan (90
kvadrata) pripadao je nekada Zoranu Stevanovicu, pomocniku ministra
pravde u vladi Mirka Marjanovica - Stevanovic je, kako se tvrdi, u
to vreme raspolagao sa pet stanova, ali je kasnije vratio
dva...
Kao vlasnik stana u Nehruovoj, Ministarstvo je trazilo od
Bandjura da oslobodi taj stambeni prostor, a da zauzvrat dobije
manji stan. Medjutim, Bandjur je to odbio!
Jos jedan detalj u
biografiji zatvorskog strazara Slavomira Bandjura (rodjen 1972. u
Ljubinju, Hercegovina) pobudjuje paznju: van sluzbe - do 1998. radio
u Padinskoj Skeli - bio je jedno vreme angazovan u obezbedjenju
Darka Asanina. Radio je na obezbedjenju Asaninovog zdanja u sremskom
selu Krnjesevci, a bavio se, kako se navodi u jednoj sluzbenoj
belesci, svercom automobila, cigareta, „pa cak i
lubenica"! |
Dogadjaji koji su predmet moga svedocenja jesu
u pojedinim situacijama zasticeni vojnom, drzavnom i sluzbenom tajnom. Ali
s obzirom na odluke Vrhovnog saveta odbrane, ja sam ovlascen da o tome
govorim javno, i pored ostalog, na moj licni zahtev, vama su dostavljena
dokumenta kako biste moje izlaganje mogli pratiti. O tome zelim da
otvoreno razgovaramo, a jedina okolnost na koju ja nisam mogao da uticem
jeste zadrzavanje dokumenata u privatnom posedu. Dakle, sve sto se nalazi
pred poslanicima podeljeno je u istom trenutku, to su autenticni
dokumenti, to nisu pausalne ocene ili neproverene informacije.
Nasa
zemlja je umorna od neistine, nase drustvo je umorno od afera. I ovo sto
se desilo prosle nedelje u parlamentu Srbije nije uvreda Cedomira
Jovanovica, ni Demokratske stranke, ni koalicije kojoj pripadamo, ni
republicke vlade. To je uvreda gradjana Srbije zbog nacina na koji je to
uradjeno i zbog poruke koja ce ostaviti mnogo dublje tragove nego sto se
pretpostavljalo. Mislim da moramo govoriti o motivima takvog postupka i
ako tako nesto zajednicki utvrdimo, kao prvi korak u mom izlaganju,
zapravo cete doci do konstatacije do koje sam i sam dosao - da se Srbiji
nije desilo nista novo osim sto su ovoga puta Skupstina, Vlada i nadlezne
drzavne institucije povukle odredjene politicke poteze koji ce pruziti
drugaciju vrstu odgovora od onoga koji se pruzao do sada.
Hronika opasnih
dogadjaja
Ovaj dogadjaj ima svoju
predistoriju. Ona je duga koliko i nas boravak na vlasti u ovoj zemlji. Od
5. oktobra do danas u vrlo jasnim ciklusima, sa vrlo jasnim motivima,
otvarale su se politicki problematicne teme na nacin koji je unapred
uskracivao mogucnost kvalitetnog odgovora i dodatno radikalizovao
politicke prilike. Hapsenje Slobodana Milosevica, izrucenje Haskom
tribunalu Slobodana Milosevica, ubistvo Momira Gavrilovica, pobuna
"crvenih beretki", ubistvo predsednika Vlade, sa politickim aspektima koji
su obelezeni zauzimanjem pozicija prema svim tim dogadjajima, zapravo mogu
govoriti i o jednom ishodistu svih tih problema. To ishodiste je Haski
tribunal.
Legija se zakleo Kostunici na
ikoni
Prilikom svog izlaganja, Cedomir Jovanovic
pomenuo je da se nakon 5. oktobra Vojislav Kostunica u svom
predsednickom kabinetu u Palati Federacije susreo sa Legijom i
Spasojevicem, kao i da su mu tom prilikom ova dvojica poklonila
umetnicku sliku.
Poslanik i visoki funkcioner DSS Dragan Jocic je
u jednom od obracanja u, kako je to interno nazvano, trecem krugu
rasprave, potvrdio da je do susreta Legije i Kostunice u
predsednickom kabinetu zaista i doslo.
- Medjutim, sa Legijom je
tada dosao pokojni premijer DJindjic. Legija je nosio neku ikonu i
na njoj se zakleo na vernost novom predsedniku
SRJ. |
Mi smo kao koalicija pobedili na izborima
odrzanim 24. septembra, ali jedinstvo koje je postojalo u toj koaliciji,
iskazano kroz izbornu borbu protiv rezima Slobodana Milosevica, a potom i
demokratsku revoluciju, vrlo brzo je izgubljeno, ja mislim svesno, kao
posledica dva razlicita politicka koncepta koji su se primecivali i
ranije, unutar te koalicije, ali nisu dolazili do izrazaja pre svega zbog
cinjenica da je Milosevic bio taj koji je bio prioritet nad prioritetima i
koji je za sobom ostavljao sve druge razlike koje su medju nama
postojale.
Nakon 5. oktobra ta dva politicka koncepta unutar jednog
sistema stvorili su podelu koja je uzdrmala nase drustvo i koja je,
konacno, po ovome sto je predmet naseg danasnjeg razgovora, prisutna u
vecoj meri nego sto je to ikad bio slucaj do sada. Mi smo, kao demokratska
koalicija, posrnuli na prvom poslu. Posrnuli smo u poslu transformacije
naseg drustva, demontiranja sistema vlasti koji je u potpunosti unistio
drustveni zivot ove drzave u poslednjoj deceniji 20. veka i kao koalicija
smo odgovorni za ono sto se ovoj zemlji desavalo prethodne dve i po
godine.
Hag kao
Rubikon
Politicke podele su se pre svega
javljale u onim kriticnim situacijama u kojima se zapravo dovodila u
pitanje nasa spremnost da utvrdimo licnu, drustvenu odgovornost za
odredjene dogadjaje sto je, po mom misljenju i po misljenju stranke ciji
sam clan, bio preduslov konacne transformacije Srbije u demokratsku
drzavu. U tom poslu vrlo brzo je doslo do politickog razmimoilazenja
sa strankom tadasnjeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije Vojislava
Kostunice, sa Demokratskom strankom Srbije. Mislim da je jasno da su se te
razlike najociglednije iskazivale u onim dramaticnim situacijama u kojima
se Hag pojavljuje kao Rubikon, a haski optuzenici kao simboli proslosti,
ali i istovremeno nase spremnosti da takvu buducnost definitivno
iskljucimo.
Ministri Batic i Mihajlovic
Nismo poznavali Siptara,
Kuma, Cumeta,
Bagzija
Ministar pravde u Vladi Srbije Vladan Batic
podneo je pismene izvestaje o posetama Cedomira Jovanovica
Centralnom zatvoru, kao i svedocenje bivseg upravnika Dragise
Blanuse.
- Da li je iko od vas od maja do septmebra 2001. godine
cuo za ime Dusana Spasojevica i Mileta Lukovica? Ja nisam. Do
tragicnih dogadjaja oko ubistva premijera DJindjica, ili mozda
nekoliko dana pre toga, oko slucaja Bagzi, nikada u svom zivotu
nisam cuo za imena Mileta Lukovica i Dusana Spasojevica, i sve te
ljude koji su predstavljali zemunski ili surcinski klan. Dakle, u
tom momentu to je bilo nesto potpuno van ociju citave javnosti. Sta
je cilj tih tvrdnji zatvorskih cuvara i njihovih izjava sa
konferencije za stampu da je Zorana DJindjica prakticno ubilo
njegovo okruzenje? Ono sto je stalno govoreno dok je bio ziv sada
se, kada je umro, pokusava "dokazati". To je vec velika optuzba!
Batic je podsetio i na jednu epizodu koja se tice njegove
odgovornosti kao clana Saveta za nacionalnu bezbednost.
- Po
funkciji sam izabran za clana Saveta za nacionalnu bezbednost i
nijednom na sednicama Saveta nije bilo ni pomena i nikad nije bila
pomenuta Silerova ulica. Ja ne znam gde se nalazi Silerova.
Atmosfera u Savetu za nacionalnu bezbednost nije naslucivala da ce
biti dobro. Ljudi koji su bili, sada to javno kazem, predstavnici DB
u Savetu za nacionalnu bezbednost nisu mi ulivali poverenje. Tada
sam bio veliki skeptik, pa sam napisao rukom ostavku, koju je
ministar Dragan Milovanovic, na ocigled pokojnog premijera koji je,
onako otvorenih ociju, sa optimizmom i verom gledao na zivot, to
iscepao. Posle sam zvanicno predao ostavku na mesto clana Saveta za
nacionalnu bezbednost, ali odgovorno tvrdim da o navodnim posetama
Cedomira Jovanovica na Savetu nikada nije receno ni jedno jedino
slovo.
Ministar Dusan Mihajlovic podsetio je na rezultate
"Sablje", ali i lose uslove za rad i niske plate pripadnika MUP.
Takodje, demantovao je da je poznavao vodje srpskog narko-kartela.
- Nikad u zivotu nisam video ni Siptara, ni Kuma, ni Cumeta,
niti bilo kog clana zemunskog ili surcinskog klana. Slucajno, nikad
nisam bio u CZ. Zaista ne znam ni gde je Silerova. Gospodina Legiju
vidjao sam u sluzbenim okolnostima dok je obavljao tu funkciju.
Podaci izneti na konferenciji za stampu DSS nemaju nikakve sustinske
veze sa organizovanim kriminalom, ni sa ubistvom premijera dr Zorana
DJindjica. Nije iznesen nijedan podatak koji bi pomogao u istrazi.
Isto vazi i za istragu o atentatu na dr Zorana DJindjica.
Mihajlovic je odgovorio i na opasku poslanika Mihajlova, koji je
izneo tezu da Rade Bulatovic i Aca Tomic sede u zatvoru zbog
razgovora sa Legijom i Siptarom, a da niko od ljudi koji su ga
poznavali i posecivali nije saslusan.
- Ove veze, o kojima se
ovde govori, nisu bile u funkciji organizovanog kriminala, niti je u
to vreme ova grupa planirala atentat na premijera Djindjica.
Saslusali smo sva lica koja su od jeseni 2002. bila u vezi sa
zemunskim klanom, jer je tada planiraano Djindjicevo ubistvo. Tomic
i Bulatovic sastajali su se sa njima u to vreme. Postoji osnovana
sumnja da su bili ukljuceni u zaveru koju je sam Legija krstio
simbolicnim imenom „Stop
Hagu". |
Ne moze se govoriti izolovano o slucaju
zemunskog klana, Dusana Spasojevica, Cedomira Jovanovica ili bilo kom
drugom pojedincu. To se mora sagledati u svetlu jednog politickog procesa
koji je poceo, kao sto sam rekao, 5. oktobra, a koji se jos nije zavrsio.
Nazalost, i o politickom procesu koji nije obelezila spremnost njegovih
aktera da analizom posledica tog procesa preduprede sve ono sto se po
logici stvari posle ovog sto se desavalo dve i po godine ostvarilo 12.
marta 2003. ubistvom predsednika srpske vlade, ubistvom predsednika
Demokratske stranke dr Zorana DJindjica.
Kriticne okolnosti su bile
okolnosti hapsenja Slobodana Milosevica, njegove ekstradicije Haskom
tribunalu, ubistvo Momira Gavrilovica, pobuna "crvenih beretki". Naravno
nikad do kraja dovrsenog pitanja upada u Biro Vlade Republke Srbije, kao
zvanicne Vladine institucije i, konacno, ubistva predsednika Vlade. U svim
tim dogadjajima ja sam bio jedan od najneposrednijih aktera i mogu da
obrazlozim zasto je to bilo tako.
Akcija hapsenja Slobodana Milosevica
je pripremana vrlo pazljivo i dugo vremena. Ona nije bila iznenadjenje ni
za samog Milosevica ni za predstavnike njegove partije, koji takodje
ucestvuju u radu ova dva odbora, nije bila iznenadjenje za one nadlezne
drzavne organe kojima je to posao, nije bila iznenadjenje za politicki
vrh. Nije bila iznenadjenje ni za mene, ali je svakako bilo iznenadjenje
ono sto se desilo u noci 30. marta - situacija u kojoj smo se prvi put
suocili i nasli na testu naseg kredibiliteta kao vlasti. Akcija hapsenja
Slobodana Milosevica je organizovana profesionalno, dakle u njoj su
ucestvovale regularne policijske jedinice i u pripremi te akcije su
ucestvovali i nadlezni organi Vojske Jugoslvije.
Milosevic mogao da
pogine
Zelim da kazem da sam se u tu akciju
ukljucio u jednom trenutku kada smo dosli do saznanja da postoji saradnja
izmedju kabineta predsednika SRJ Vojislava Kostunice i nacelnika
Generalstaba Vojske Jugoslavije Nebojse Pavkovica, komandanta JSO Milorada
Lukovica i samog Slobodana Milosevica. Prvobitno planirana akcija je
posrnula na prvom koraku. Specijalne jedinice policije, koje su u
prethodnim testiranjima u konkurenciji sa najreprezentativnijim
specijalnim jedinicama evropskih policija imale vise nego zavidne
rezultate, nisu mogle da prodju kapiju Miloseviceve rezidencije.
Istovremeno i suprotno prethodnim dogovorima, jedinica Vojske Jugoslavije
koja se nalazila u rezidenciji Slobodan Milosivica odbila je taj prostor
da napusti. Paralelno sa tim otvoreni su kontatki Milosevica sa svojim
partijskim kolegama, sto je potpuno logicno, ali i sa pripadnicima JSO
koji su bili nadlezni za njegovo hapsenje, pa i sa clanovima kabineta
predsednika Vojislava Kostunice.
Mobilni-kamera za generala
Tomica
U dosadasnjem toku istrage o vezama
general-majora Ace Tomica sa Miloradom Lukovicem Legijom i Dusanom
Spasojevicem doslo se do saznanja da je te kontakte, u leto 2001,
uspostavio Borislav Mikelic. Zapravo, Mikelic je trazio kontakt sa
tadasnjim predsednikom SRJ Vojislavom Kostunicom, interesujuci se za
pruzanje pomoci Slobodanu Milosevicu u Hagu. Kostunica, kako navodi
Tomic, nije primio Mikelica, ali je ovaj stupio u kontakt sa
predsednikovim savetnikom za bezbednost Radetom
Bulatovicem.
Prilikom jednog od narednih susreta Mikelic je
zamolio generala Tomica da primi Legiju. U novembru 2001. dolazi do
njihovog trojnog susreta. Legija je, navodno, imao podatke da moze
doci do sukoba izmedju JSO i „kobri", i posto je mislio da su
„kobre" potcinjene Upravi bezbednosti, trazio je Tomicevo misljenje.
General je dao garanciju da se vojska „nece mesati".
I prilikom
drugog susreta generala i Legija posredovao je Mikelic. Sastanak je
trajao dvadesetak minuta, a Legija je doneo neke papire koje je
trebalo proveriti - radilo se, navodno, o velikoj kolicini zlata
koja se krije u okolini Tivta. Nakon provere, utvrdjeno je da ti
navodi nisu tacni.
Tokom jednog od susreta, Legija je pitao
Tomica da li moze da dodje i „jedan njegov drugar" koji „hoce da
vidi generala koji je uhapsio Perisica". I vrlo brzo dosao je Dusan
Spasojevic. Ovom susretu prisustvovao je i Rade Bulatovic. Tada je
Spasojevic generalu Tomicu poklonio mobilni telefon „nokia" - sa
kamerom! |
Ti kontakti su rezultirali cinjenicom da se
konkretna akcija hapsenja morala prolongirati, usporiti, uciniti
neefikasnom, kako bi se ujutro oko Miloseviceve rezidencije pojavili
njegovi simpatizeri i na takav nacin blokirali mogucnost policijske
intervencije. Dve i po godine posle toga, slican scenario je primenjen u
slucaju hapsenja penzionisanog oficira VJ Veselina Sljivancanina, sa vrlo
ozbiljnim posledicama, ali u drugacijoj atmosferi. U takvim okolnostima, u
konsultaciji sa predsednikom srpske vlade, ministrom unutrasnjih poslova,
nacelnikom Resora DB stupio sam u kontakt sa tadasnjim sefom poslanicke
grupe SPS gospodinom Ivkovicem i od njega zatrazio da me uvede u kucu i
omoguci razgovor sa gospodinom Milosevicem.
U medjuvremenu smo dobili
dodatno saznanje da bi u slucaju oruzane akcije Milosevic verovatno
izgubio zivot. Tokom tog vremena nije bilo moguce kontaktirati sa
predsednikom tadasnje Savezne Republike Jugoslavije. Pozvao sam njegovog
sekretara Filipa Golubovica. Upoznao sam ga sa okolnostima, a on je vrlo
otvoreno pitao da procenimo posledice sukoba policije i vojske, sukoba
policije i gradjana i sukoba policije sa samim Milosevicem i njegovim
obezbedjenjem, sto su zapravo bile jedine tri opcije koje su u tom
trenutku bile pred nama. Do sledeceg dana i sednice Predsednistva nase
koalicije nisam dobio nikakav odgovor, kao ni drugi clanovi bilo
republicke vlade, bilo Predsednistva DOS.
Veza sa Spasojevicem -
posredna
Ti dogadjaji su veoma vazni kao
obrazlozenje mog nacelnog odnosa sa Slobodanom Milosevicem, koji je
produzen ne samo kroz narednu noc, u kojoj smo razgovarali o mogucnostima
njegove mirne predaje, vec i kroz citav niz susreta koji su se potom
odigrali u Centralnom zatvoru, a koji su bili motivisani ili njegovim
zdravstvenim problemima, ili njegovim zahtevima da se, recimo, premesti u
udobniju celiju ili u izolovanu kucu koja se nalazila u prostoru Instituta
za bezbednost. Za te susrete zna sam Milosevic, zna njegova porodica, za
te susrete su znali pojedini clanovi srpske vlade, i oni su uredno i u
skladu sa procedurom evidentirani u knjigama Centralnog zatvora.
Tacno
je, dakle, da sam odlazio u Centralni zatvor, ali je iskljuciva istina da
sam tamo posecivao Slobodana Milosevica. Ono sto zelim istovremeno da
naglasim, to je veza koja je postojala, izmedju ostalog, i sa Dusanom
Spasojevicem, ali ona ni po cemu nije bila ekskluzivna, posebna, izuzetna,
neregularna, nezakonita, a svakako nije bila prijateljska. Ta veza je po
svom karakteru imala isti onaj profil kao i moja veza sa Radomirom
Markovicem, kao i moja veza sa Miloradom Lukovicem, kao i moja veza sa
Vlajkom Stojiljkovicem, generalom DJordjevicem ili generalom Stevanovicem.
Oni su, svaki na svoj nacin, bili ucesnici pojedinih dogadjaja u kojima su
se pojavljivali kao oponenti nasim nastojanjima i stoga su morali biti
predmet naseg interesovanja.
Nikada u zatvoru nisam posecivao Dusana
Spasojevica, ali sam vrlo svesno tokom juna, a delimicno i tokom jula, od
Dusana Spasojevica, posredstvom advokata Slobodana Milivojevica, primao
poruke koje su bile adresirane ne samo na mene, vec i na predsednika
Savezne Republike Jugoslavije Vojislava Kostunicu i predsednka srpske
vlade dr Zorana DJindjica, ministra unutrasnjih poslova Dusana Mihajlovica
i sefa Resora drzavne bezbednosti Gorana Petrovica.
Kakve su to bile
poruke i na kakav nacin su ostvareni kontakti sa tom osobom? Tokom mojih
odlazaka u Centralni zatvor upravnik Dragisa Blanusa, koji zasluzuje sve
postovanje, kao i svi clanovi Centralnog zatvora, a nikakvu osudu i vec
kampanju kojoj su izlozeni, preneo mi je, izmedju ostalog, i poruku
Spasojevica da Ministarstvo unutrasnjih poslova pomogne u hvatanju svih
lica koja su izvrsila otmicu Miroslava Miskovica i da me upozna sa svojim
saznanjima o transferu dela novca od te otmice, koji je zavrsio u
obezbedjenju Radovana Karadzica i finansijskom osnovu njegovog
skrivanja.
Ti razgovori nisu bili direktni, jer ja za tako nesto nemam
pravo. Nikada tog coveka nisam sreo u Centralnom zatvoru, ali sam nekoliko
puta od upravnika Blanuse, kod koga je Spasojevic dolazio na molbeni
raport, u skladu sa Zakonom o izvrsenju krivicnih sankcija, dakle na
sopstvenu inicijativu, primao usmene informacije ili, nekoliko puta,
pisanu izjavu. Blanusa je svedok tih dogadjaja i ne postoji nijedna druga
osoba koja moze verodostojno govoriti o mojoj poseti Centralnom zatvoru.
Da li je to bio presedan? Nije.
Djindjicev dosije kod Ljilje
Nedeljkovic
Imao sam, tada, jedan razgovor
sa nacelnikom Resora DB gospodinom Markovicem, gotovo dva meseca posle
njegovog hapsenja, posle podizanja optuznice zbog ilegalnog iznosenja
poverljive dokumentacije iz arhiva Resora DB, razgovor u kojem je on rekao
da ne vidi smisao optuznice jer ne razume sta je ucinio nezakonito
predajuci dosijea tadasnjeg predsednika srpske vlade Zorana DJindjica i
tadasnjeg sefa poslanicke grupe vladajuce koalicije Cedomira Jovanovica,
ministra policije Dusana Mihajlovica i jos nekolicine lidera DOS Ljiljani
Nedeljkovic, sefu kabineta predsednika Savezne Republike Jugoslavije
Vojislava Kostunice.
Na zatvorenom sudjenju to je i potvrdjeno. Te
se okolnosti ne mogu demantovati, a u materijalima koji se nalaze pred
vama videcete da to nije bio jedini slucaj. Gospodja Nedeljkovic je
potpuno neovlasceno preuzela i dokumentaciju koja je postojala u Resoru
DB, a formirana je nakon ubistva novinara Slavka Curuvije. Bez te
dokumentacije nastojanje policije da u kratkom vremenskom roku dodje do
ubica Slavka Curuvije bila su puko tapkanje u mraku. Prva reakcija te
osobe na vest o hapsenju Radomira Markovica bila je u Skoplju, u prisustvu
predsednika Savezne Republike Jugoslavije i jos tri osobe, od kojih je
jedna aktuelni ministar, a zbog postovanja i respekta ove institucije necu
ponoviti reci i kvalifikacije koje su tom prilikom izneli gosodja
Nedeljkovic i gospodin Kostunica. Ali, one nisu bile pohvalne, bas
naprotiv - bile su iskljucivo osuda naseg postupka.
Na isti nacin na
koji smo ostvarili kontakt sa Radomirom Markovicem, dakle ne samo ja, vec
i drugi clanovi najuzeg drzavnog rukovodstva, ostvarili smo kontakte i sa
drugim osobama koje su se tada nalazile u Centralnom zatvoru, a bile su u
vecoj ili manjoj meri vezane za politiku Slobodana Milosevica i njega
licno. U razgovorima sa Milosevicem dobijao sam iskljucivo negativne
odgovore na pitanje ucesca vlasti u ubistvu Ivana Stambolica, u ubistvu
Slavka Curuvije, u atentatu na Ibarskoj magistrali ili onom u Budvi, u
asanaciji terena na Kosovu i Metohiji. On je tako nesto negirao. Rekao je
da je iza tih postupaka ne stoji, a moja obaveza je da ovom prilikom tako
nesto kazem.
Zbunjeni strazari u
CZ
U Centralnom zatvoru se u jednom trenutku
nalazilo vise veoma znacajnih licnosti. Pored predsednika Milosevica i
bivseg nacelnika Resora DB Markovica, tu se nalazio i komandant Jedinice
za specijalne operacije Milorad Lukovic, tu su se nalazile osobe optuzene
za atentate na Ibarskoj magistrali, a potom, ocigledno, i akteri ubistva
Ivana Stambolica. Politicki pritisci, koji su karakteristicni i za ovo
vreme, potpuno su destabilizovali inace redovnu atmosferu u Centralnom
zatvoru. Strazari, koji zasluzuju respekt zbog tezine posla kojim se bave,
bili su vise nego uzdrmani razlicitim ocenama koje su stizale, ne iz
redova opozicije, nego iz samog sistema vlasti koji su zajedno cinili, s
jedne strane, republicka vlada, a sa druge, institucija predsednika
SRJ.
Nakon hapsenja Milorada Lukovica, 15. juna 2001, zbog incidenta u
Stupici, doslo je do prve pobune Jedinice za specijalne operacije u Kuli.
Brzom reakcijom tadasnjeg nacelnika Gradskog sekretarijata unutrasnjih
poslova Boska Buhe, komandanta Zandarmerije gospodina Radosavljevica i
mene, Lukovic je zaustavio pokret svoje jedinice, koja je bila obavestena
da je on uhapsen zbog zahteva Haskog tribunala i da ce vrlo brzo biti
isporucen. U materijalima koji se nalaze pred vama videcete ko je dao ta
obavestenja.
Sve to vam govorim zbog sledeceg podatka: ja sam u
Centralnom zatvoru, u kojem je Lukovic bio nedelju dana, odveo njegovu
suprugu i njegovo dete. I ta cinjenica se zloupotrebila navodnom
kvalifikacijom da sam ja u Centralni zatvor odveo suprugu i dete Dusana
Spasojevica. Ne zelim da govorim o kredibilitetu tih ljudi i
kontradiktornosti informacije koje iznose, ali sam duzan, i to cu ciniti i
naknadno, da demantujem neke problematicne koncepte u koje je stavljena
moja porodica.
Sa Dusanom Spasojevicem, dakle, nisam imao bliski
kontakt i nisam ga posecivao u Centralnom zatvoru. Dusan Spasojevic je
nekoliko puta tokom mog boravka u Centralnom zatvoru i susreta sa
Milosevicem na sopstveni zahtev privodjen da daje informacije kojima je
raspolagao, i ta aktivnost je trajala do polovine jula meseca, nakon cega
je odustao. Nije tacno da sam odlazio u Silerovu ulicu kod Dusana
Spasojevica i nije tacno da sam sa bilo kim u Silerovoj ulici imao neki
privatan razgovor, a pogotovo ne prijateljski, sto mislim da je ocigledno
iz izjave specijalnog tuzioca.
Zasto sam isao u
Silerovu
U Silerovu ulicu sam prvi put
otisao 5. oktobra 2001. godine, na poziv Nenada Skare, licnog pratioca
Milorada Lukovica, koji me je kontaktirao preko pripadnika mog licnog
obezbedjenja. I doveo me je u jedan nedovrseni objekat. Tamo nisam video
Dusana Spasojevica, dok se u okolini nalazilo dosta ljudi koji su po
svojoj fizionimiji i po nacinu ponasanja ostavljali utisak Lukovicevog
obezbedjenja. To je bila godisnjica petooktobarske revolucije, i tom
prilikom je Lukovic saopstio informacije koje je dobio od vojne sluzbe
bezbednosti, u kojima se opet pominje Hag kao njegovo ishodiste, a on nas
upozorava na cinjenicu da mi vrlo intenzivno saradjujemo sa Haskim
tribunalom, kako bi protiv njega bila objavljena optuznica i na takav
nacin on prakticno eliminisan. Tu informaciju sam preneo nadleznim
drzavnim organima.
Moj prvi susret sa Dusanom Spasojevicem, u Silerovoj
ulici, desio se prvog dana pobune Jedinice za specijalne operacije. Tog
dana u zemlji se nisu nalazili ni predsednik vlade, ni ministar
unutrasnjih poslova, potpredsednik vlade Covic se nalazio na jugu Srbije,
i mene je zvanicno nacelnik Resora DB obavestio o onome sto se desilo u
Kuli. Istog trenutka sam, u pratnji pripadnika Ministarstva unutrasnjih
poslova, otisao na adresu na kojoj se nalazio Milorad Lukovic tokom naseg
poslednjeg susreta. Tog dana nije bio tu, ali sam tamo zatekao Dusana
Spasojevica, a o karakteru tog naseg razgovora mozete se upoznati, izmedju
ostalog, i u stenografskoj belesci razgovora Dusana Spasojevica sa
"nepoznatim muskarcem", koja je i objavljena u jednoj nedeljnoj novini i u
kojoj se, izmedju ostalog, pominje: "mali koji je dosao i trazio Lukovica
i nepoznatom muskarcu salje poruku da zna da sam ja odgovoran ukoliko mu
se nesto desi".
Ti razgovori nisu bili prijatni, a svakako nisu bili
prijateljski. Glavni razgovori su potom vodjeni u Kuli, u sedistu u
Jedinici za specijalne operacije, u noci u kojoj smo tamo boravili
predsednik vlade i ja. To nije bio moj jedini boravak u Jedinici za
specijalne operacije - narednih nekoliko dana sam vise puta tamo odlazio,
vodio razgovore sa Lukovicem, a nekoliko puta primetio u prostoru
oficirske zgrade Spasojevica, koji nije ucestvovao u tim razgovorima.
Poslednji put sam sa Lukovicem razgovarao u sredu, 13. novembra 2001.
godine, uz prisustvo ministra unutrasnjih poslova Dusana Mihajlovica, koji
je, suocen sa velikim pritiscima, doneo odluku da se povuce sa mesta
ministra policije, i na takav nacin pruzi formalni osnov za prekid tog
protesta specijalne jedinice. Tu odluku sam, u prisustvu samog ministra,
Lukovica, zamenika komandanta Maricica i zamenika komandanta Zvezdana
Jovanovica ja pocepao.
Tajne
ekstradicije Hagu
Posle toga ni Lukovica, ni
Spasojevica, niti bilo koju drugu osobu koja se pojavljivala u Lukovicevom
okruzenju nisam video. Znam da su tih dana direktno mene optuzili za
neuspeh pobune i da su zapravo tada donete prve odluke koje u mom slucaju
nisu ostvarene, ali jesu u slucaju predsednika Vlade Zorana DJindjica.
Mislim da se ne moze zaobici politicki apsurd svih tih dogadjaja, da se ne
moze zanemariti cinjenica da je Hag sa svojim posledicama i traumama bio u
pozadini i hapsenja Milosevica i ekstradicije Milosevica Haskom tribunalu,
i ubistva Momira Gavrilovica, i pobune "crvenih beretki", a konacno
ubistva predsednika srpske vlade, u akciji koja se zvala "Stop Hagu".
Kada je, 28. juna 2001. godine, izvrsena ekstradicija Slobodana
Milosevica Haskom tribunalu, taj postupak je predsednik SRJ okvalifikovao
kao eklatantni primer drzavnog udara. To je bila vise nego nerazumna
poruka gradjanima Srbije, svakako neopravdana, s obzirom da je on, kao
predsednik SRJ, veoma dobro bio upoznat sa svim pripremama koje su pratile
ekstradiciju Slobodana Milosevica. U materijalima koji se nalaze pred
vama, izmedju ostalog, videcete i nacin i potvrdu opstrukcija sa kojima su
se organi Republike Srbije suocavali tokom svog nastajanja da se ostvari
saradnja sa Haskim tribunalom. Bio sam ucesnik same ekstradicije, jer sam,
izmedju ostalog, o tome vodio visesatne razgovore sa Dragisom Blanusom,
upravnikom Centralnog zatvora, razgovarao sa Slobodanom Milosevicem i
ispratio ga u helikopter u Institutu za bezbednost.
Po kom osnovu sam
bio ucesnik tih dogadjaja, mislim da treba sagledati kroz dve okolnosti.
Prva je svakako obaveza koju sam preuzeo u noci u kojoj je Milosevic
odlucio da se dobrovoljno preda policiji i ode u Centralni zatvor. Sa tim
obavezama su bili upoznati svi, pa izmedju ostalog i oni koji su potom
tako nesto kritikovali. Milosevicu niko nije garantovao da nece biti
isporucen Haskom tribunalu, a ja sam potpisao dodatnu garanciju da on nece
biti sproveden na Surcinski aerodrom i isporucen Haskom tribunalu te noci.
Sama akcija ekstradicije je, zbog opstrukcije Vojske Jugoslavije i
Jedinice za specijalne operacije, izvedena uz minimalno obezbedjenje i uz
pratnju nasih bliskih pratilaca, koji su Milosevica, umesto do Surcinskog
aerodroma, sproveli do Instituta za bezbednost, na kome su se nalazila dva
helikoptera, jer je i tada postojala opasnost otmice, kidnapovanja, ili
necega sto je pred Anketnom komisijom general Pavkovic definisao kroz
pitanje tadasnjeg vrhovnog komandanta Vojislava Kostunice - da li se to
moze zaustaviti! Sa njim sam se uljudno pozdravio, a svog licnog pratioca
zaduzio da Milosevica isprati do aerodroma u Tuzli i preda obezbedjenju
Haskog tribunala.
Neistine u
slucaju Gavrilovic
To je, zapravo, bio uvod
u vrlo ozbiljan problem koji je pratio slucaj ubistva Momira Gavrilovica,
bivseg pripadnika Resora drzavne bezbednosti. I tada, kao i prosle
nedelje, clanovi iste stranke, Demokratske stranke Srbije, zlopotrebili su
jednu tragediju. Ni predsednik Kostunica, niti clanovi njegovog kabineta
nisu svoja saznanja stavili na raspolaganje tuzilastvu, policiji,
sudovima, vec su kroz fabrikovanu medijsku kampanju pokusali to ubistvo da
zloupotrebe u politicke svrhe. U javnom obracanju Vojislav Kostunica je
rekao da je prvi put u zivotu video tog coveka, da mu je ta osoba ostavila
dokaze o povezanosti republicke vlade i organizovanog kriminala, i to je
bio lajt motiv u jednoj vrlo zestokoj i nekorektnoj kampanji kojoj smo mi
bili izlozeni, a koja je u svojoj pozadini zapravo imala bitno drugacije
cinjenice.
O tim cinjenicama su u svojim izjavama datim Okruznom
tuzilastvu, a koje se nalaze pred vama, govorili i savetnici gospodina
Kostunice, Bulatovic, Nalic i Nedeljkovic. I tada su govorili neistine, po
drugi put! Javno su saopstili da je Momir Gavrilovic kod njih dosao prvi
put i da im je ostavio dokaze. U izjavi tuzilastvu, te razgovore su
okvalifikovali kao neformalne i negirali su postojanje bilo kakvih dokaza.
Precutali su svoju visemesecnu vezu sa Momirom Gavrilovcem kao
predstavnikom Jovice Stanisica, nekadasnjeg sefa Resora drzavne
bezbednosti, koji je, zbog nemogucnosti da ostvari kontrolu nad
republickim sistemom bezbednosti, tako nesto pokusao da uradi preko
kabineta Vojislava Kostunice.
Istina je da je Momir Gavrilovic vise
puta odlazio u kabinet Kostunice, da se tamo sretao i sa njim licno, ali i
sa njegovim saradnicima, da je, sto ja licno ne osudjujem, sastanke
odrzavao i sa clanovima kolegijuma gospodina Kostunice, bez nekog posebnog
obrazlozenja. Verujem da je to bilo najlakse organizovati. Ali, ono sto se
mora znati jeste da su predmet tih razgovora bila kadrovska pitanja i da
se nakon isporuke Slobodana Milosevica Haskom tribunalu zapocela kadrovska
reforma sistema bezbednosti ove zemlje.
Smenjen je general DJakovic, a
na mesta nacelnika vojne sluzbe bezbednosti postavljen je general Tomic.
Isto tako je pokusano smenjivanje nacelnika Resora drzavne bezbednosti
Gorana Petrovica kroz zestoku kampanju kojoj je taj resor bio izlozen.
Iskljucivi motiv jeste zapravo spremnost tog resora da se, u saradnji sa
Vladom, obracuna sa nasledjem proslosti. To vam govorim zbog sledece
cinjenice: tako nesto se desilo u novembru 2001, a pritisci i zahtevi sa
kojima smo se tada suocavali bili su samo ponovljene kritike.
Ponavljanje bliske
istorije
Odlazak Dusana Mihajlovica prvo su
trazili oni ljudi koji su ga i predlozili za to mesto, predsednik
Demokratske stranke Srbije bez ijednog argumenta, osim ako se pod
argumentom ne podrazumeva njegova spremnost da servisira odluke republicke
vlade. Tu odluku su potom zatrazili pripadnici JSO u novembru 2001, i to
je paralelizam koji upucuje na vrlo jasne i cvrste veze. Jasne i cvrste
veze koje se nisu iskazivale samo u kabinetu predsednika SRJ ili u
kancelariji generala Tomica u Upravi za bezbednost VJ, ili gospodina
Bulatovica kao savetnika za bezbednost predsednika SRJ.
Nemam pravo da
govorim o drugim osobama, clanovima DSS, bivsim saradnicima Vojislava
Kostunice, ili clanovima drugih stranaka, koji su imali intenzivne
kontakte sa Miloradom Lukovicem i Dusanom Spasojevicem tokom citave 2002.
i tokom prva dva meseca 2003. godine. Na tako nesto me obavezuje stav
specijalnog tuzioca. Ali zelim vrlo jasno da kazem da je pozadina napada
na mene zapravo posledica politike koja nije trijumfovala 12. marta, kada
je ubijen predsednik Vlade Srbije.
Prvi put sam bio izlozen tim
optuzbama u danu u kojem je Ministarstvo unutrasnjih poslova uhapsilo
gospodina Bulatovica i gospodina Tomica. To treba ostaviti sudu, ali su
vrlo interesantne okolnosti pod kojima se tako nesto desilo. Demokratska
stranka Srbije je tada saopstila informacije o dogadjajima od pre tri i po
godine, naravno zloupotrebljavajuci ih, ne prenoseci ih u potpunosti i
verodostojno. Isto to je uradjeno i prosle nedelje. I gospodinu Kostunici
i gospodinu Tomicu su vrlo dobro poznate veze i prirode odnosa koji su
postojali sa Miloradom Lukovicem. Ne sa Dusanom Spasojevicem, jer je on
bio jedna periferna licnost, i to je ostao do kraja svog zivota.
Legija zvao nas, ne mi
njega
Milorada Lukovica smo upoznali 5.
oktobra, i to tako sto je on pronasao nas, a ne mi njega. Veoma smo svesni
razloga zbog kojih je tako nesto ucinio, a oni su nam bili poznati jos tog
5. oktobra. To je ucinio po nalogu svog sefa, nacelnika Resora DB Radomira
Markovica kako bi, u blizini u kojoj se nalazio, bio u prilici da, ukoliko
se pojavi potreba i mogucnost, on likvidira rukovodstvo koalicije i na
takav nacin omoguci promenu vlasti. O tome postoje vrlo precizne
informacije i saznanja kojima raspolazu nadlezni drzavni organi. Druga
posledica i drugi motiv svakako je njihova namera da se na taj nacin
obezbede i prevazidju problemi transfera vlasti.
Posle prvog prestupa u
Kuli, ta osoba je suspendovana. Posle ponovljenog prestupa u Stupici, on
je otpusten iz sluzbe. Od 15. juna 2001. godine, ni po cemu nije bio
pripadnik Ministarstva unutrasnjih poslova koji bi zasluzivao nasu paznju,
niti je bio osoba koja bi zasluzivala svoj tretman zbog posebnih zasluga
prema drustvu. To je vazno napomenuti pre svega imajuci u vidu koncept
zloupotrebe okolnosti u kojima smo mi pristali da razgovaramo sa tim
ljudima, jer kao politicari nemamo pravo na licni interes i na licni
stav.
Upravo motivisani takvim razmisljanjem, uradili smo sve sto je
bilo u nasoj mogucnosti kako bi se spasili ljudski zivoti i kako bi se
stabilizovale prilike u drustvu. To smo ucinili i 5. oktobra, to smo
ucinili u noci kada je hapsen Milosevic, to smo ucinili i onda kada je
isporucen Haskom tribunalu, i onda kada se pobunila JSO, to smo ucinili i
u vanrednom stanju.
Dragan Belic
Oliver
Nikolic
![nt.jpg (860 bytes)]()
Zakljucci
zasedanja:
Jovanovic nevin, i sam bio meta zavere
Sednica oba odbora skupstine zavrsena je nesto pre
19 sati. Do tog vremena vecina clanova odbora, ali i okupljenih
poslanika, napustila je malu salu Narodne skupstine, tako da je
kvorum vec bio u pitanju. Odbijen je predlog poslanika Mihajlova da
se obavi jos jedan krug rasprave, a poslanici DSS, SPS i SSJ,
nezadovoljni sto posle skoro sest sati nisu dobili mogucnost da
postave sva pitanja koja zele, napustili su zasedanje
Dragor
Hiber je preostalim poslanicima predlozio zakljucke sednice oba
odbora.
- Nikome nisam uskratio mogucnost da raspravlja. Svi su
govorili po vise puta, i ovo se pretvorilo u svoju suprotnost.
Dobili smo izvestaje od svih drzavnih organa kojima smo se obratili:
to je pisani izvestaj specijalnog tuzioca, pisani izvestaj ministra
pravde i usmeni izvestaj ministra unutrasnjih poslova. Iz ovih
izvestaja proizilazi da gospodin Jovanovic nije imao nikakve veze sa
kriminalnim aktivnostima Dusana Spasojevica i drugih clanova
zemunskog klana, kao i da nije bio deo zavere koja je dovela do
atentata na premijera DJindjica. Naprotiv, Cedomir Jovanovic bio je
prva meta te zavere. Izjavio je i da nije posecivao Dusana
Spasojevica u zatvoru, a to potvrdjuju i izvestaji Ministarstva
pravde. Odbori su zakljucili da svi nadlezni drzavni organi moraju
da nastave borbu protiv organizovanog kriminala. Odbori zahtevaju da
su oni koji raspolazu, ili smatraju da raspolazu cinjenicama i
dokazima u vezi sa ubistvom premijera DJindjica ili o organizovanom
kriminalu, duzni da dokaze dostave nadleznim drzavnim organima, a ne
da se koriste za politicke
obracune. |
|
