http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=16&status=jedna&datum=2008-09-28&feljton=6771
1918. LET SOLUNSKIH SOKOLOVA (1)
Maraton srpskih junaka
Ljubomir Tešić, 27.09.2008
KAD je probijen Solunski front posle mnogih bitaka na Kožufu i
Kajmakčalanu, iako fizički potpuno iscrpljen i izmučen mnogim nedaćama
koje je doneo strašni svetski rat, srpski vojnik je, u žestokom i
neviđenom jurišu, krenuo sa juga, dolinom Vardara, visovima i poljima,
klancima i čukama, raznim prečicama za koje je samo on, u instinktu za
održanjem, znao - prema severu, „tamo daleko“, kako se pevalo u
nostalgičnoj pesmi, gde mu se nalazio rodni kraj, „mila Srbija“.
Jedan francuski oficir u svojim sećanjima je zapisao:
„Bio je to neviđeni maraton francuske konjice i srpskog pešaka, u kome
je pobedio srpski pešak.“
Šta ga je to tako, posle proboja fronta, teralo prema severu?
Srpski vojnik je krenuo u žestok juriš ne samo da iz otadžbine protera
neprijatelja, nego da što pre, posle četvorogodišnjih patnji, stigne do
svoga doma, svoje porodice i dobro znanih, a tako dragih slika
zemaljskog šara koje je stalno nosio u sebi - sela, palanke ili grada;
svoga gaja, šljivika ili svoje ulice, a iznad svega svojih najbližih
ukućana - šta je bilo sa njima pod mrskom okupacijom i da li su patnje i
zlostavljanja preživeli.
Hroničari „juriša posle juriša“ zapisali su i ovo:
„Bio je to sa juga Balkana prema severu nezapamćen stampedo,
nezaustavljiva bujica ljudskih tela, koja juriša pretičući jedna drugu.
U srpskom vojniku se probudila nepoznata i neiscrpna snaga, i srpski
pešak je na svakom mestu preticao francusku konjicu, i svaku vrstu
tadašnje prevozne tehnike; u malim i velikim tokovima, poput bujice koju
ništa nije moglo zaustaviti, srpska pešadija je sukala dolinom Vardara i
Morave...“
I Francuski oficiri su se divili i čudili snazi koju je posedovao srpski
vojnik u završnoj ofanzivi, u proboju i, naročito, posle proboja
Solunskog fronta kada je nezaustavljiva sila krenula sa juga na sever. U
jednom dnevniku stoji i ova ocena:
„Srpski vojnik je porodičan i osetljiv na rodni kraj, zavičajno nebo i
zemlju. Pored neizmernih muka kroz koje je prošao u ovom ratu, njega je
stalno mučila još jedna, za njega, takođe, velika i neizmerna mora, koja
se zove - nostalgija - malo poznata ili nepoznata u našem Zapadnom svetu...“
A, upravo nostalgija u završnici velikog rata bila je snaga koja je
srpskog vojnika podstakla i dala mu nadahnuće da ogromno rastojanje - u
punoj ratnoj opremi, u neprestanom, danonoćnom i brzom kretanju - pređe
od juga do „Srbije mile“ - da što pre dođe do najdražih i najmilijih -
roditelja, braće i sestara, žena i dece - sela, njiva i šljivika od
kojih je bio neumitnošću odvojen pune četiri godine, a neki i po sedam
godina - od početka Prvog i Drugog balkanskog, pa do kraja Prvog
svetskog rata.
Kada je obeležavana desetogodišnjica (1928), pa dvadesetogodišnjica
(1938) proboja Solunskog fronta i kraja najstrašnijeg rata koga je ikada
svet do tada zapamtio - još živi srpski vojnici, sa svežim sećanjem, u
različitim anketama, zamoljeni su, pored ostalog, da svedoče i o tome
kako su stigli domu svome i u kakvom su ga stanju zatekli; kakav je
susret bio sa najrođenijima i najdražima.
Autentičnepriče o povratku ratnika posle proboja Solunskog fronta
stizale su sa svih strana. Kaligrafije čitljive i nečitljive, ali reči
istinite i uverljive, pisane srcem i uspomenama koje se do kraja života
nisu mogle izbrisati i zaboraviti.
ČEŽNjA za zavičajem, najmilijima i otadžbinom izražena je i kroz pesmu
„Tamo daleko“ - najpopularniju i najčešće pevanu u dalekoj tuđini -
pojedinačno i kolektivno.
Evo, najpre, nekoliko detalja iz sećanja Ivana Miloševića, koji je bio
redov Moravske divizije.
„... Rođen sam u mačvanskom Prnjavoru. Baš smo žnjeli žito u velikoj
mobi - godina je bila berićetna i obećavala dobar rod koji ćemo, nadali
smo se, jesti u miru i zdravlju iz punih ambara - kada su predveče
odjeknula zvona na našoj seoskoj crkvi i kada se selom poneo glas:
POČINjE veliki rat. Na našu otadžbinu, da nas zatru i unište naše
domove, familije, voćnjake, njive - krenula je velika i moćna austrijska
carevina. Iste večeri je po selu prošao dobošar i na svakom ćošku i u
zaseoku mnogo puta, već promuklim glasom, objavio: „Braćo Srblji, braćo
vojnici, odmah krenite na svoja ratna odredišta da branimo otadžbinu od
mrskog zlotvora, koji hoće da nas zatre...“
Iz sećanja Ivana Miloševića navodimo i ovo:
„... U rat smo pošli odmah, prošli kroz velike i strašne muke, stradanja
i izgibenija. Ja sam se iz velike vojske vratio 1919, s proleća, i to su
bili najteži dani u mome životu. Sve izgorelo, rodno selo - Prnjavor - u
zgarištu, nagorele ruševine. Na spaljenom ognjištu našao sam samo brata
od strica, Mihajila. Žena mi je umrla od gladi, a ćerka od šesnaest
godina na materinom grobu presvisla od tuge, gladi i iznemoglosti...
Kuća, šljivik, ograda - sve sravnjeno sa zemljom i zatrto. Kada smo se
na zatrtom ognjištu sreli Mihajilo i ja zaplakali smo kao siročići. Rat
sam i izgibenija prošao, ali suzu lako nisam puštao. A, sada srce više
nisam mogao da stežem... Iz naše kuće u veliku vojnu krenulo je petorica
braće, a vratila se samo nas dvojica - Mihajilo i ja. On mi je tada rekao:
- Evo, Ivane, od naše prepune zadružne kuće i prepunih ambara nije
ostalo ništa.
I Mihajilo još glasnije zajeca, jer su mu neprijatelji ubili tri
maloletna sina...
Ivan Milošević drhtavom rukom i jedva čitljivom kaligrafijom u svom
sećanju je dopisao i ovo:
„I tako se sve završi. To je nama nemilosrdni rat doneo. Svaku stopu ove
zemlje mi smo po sto puta krvlju zalili. A to znaju da cene samo oni
koji su ratovali, gubili glave i vraćali se na pusta zgarišta svojih
domova i zatrtih i podeljenih familija...“
* * * * *
POVODOM 90. godišnjice proboja Solunskog fronta, započinjemo feljton o
toj epopeji srpskih junaka u Prvom svetskom ratu iz pera nedavno
preminulog književnika i publiciste i novinara Ljubomira Tešića (1935-2008).
Osim na novinskim stranama kao feljtonista, Tešić je ostavio neizbrisiv
trag kao pripovedač. Objavio je više od 300 pripovedaka, a jedna je
uvršćena u antologiju svetske pripovetke.
(Nastaviće se)
